Годишњица Николе Чупића

При

"

М. Ђ. МИЛИЋЕВИЋ

Скрхао се један велики грм.

Срушио се један џин.

Угасио се један дуг и плодан живот.

Преминуо је један велики човек.

Нестало је највећега књижевника српскога, који је из деветнаестога века ушао у двадесети.

Умро је Милан 6. Милићевић.

И има ли Србина и Српкиње и има ли Српчета, па ма у којем крају српском били, само ако умеју читати, па да нису чули за мило и звучно име Милићевић и прочитали штогод од њега2 Доиста нема.

Милићевићеве су књиге преплавиле народ српски. Ако на „рафу“ или полици куће српске нађете три књиге, трећа је његова. А све читанке наших школа највише су испуњене радовима његовим. И право је имало оно ђаче кад је пре краткога времена, још за живота покојникова, питало оца својега: који је то Милићевић: а кад му је отац казао и запитао га зашто пита, оно је одговорило: „Волео бих да га видим и да га пољубим у руку“. А кад га је отац запитао зашто, оно је рекло: „Зато што нема књиге а да се у њој не помене Милићевић, и у читанкама нашим има највише од њега и његово је најлепше“...

Милићевић је прави народни писац. Он је биои народни човек, јер је изишао из народа, познавао народ, писао о народу више но ико други, и висао језиком