Годишњица Николе Чупића

Па 5 ~

|

Т СТОЈАН БОШКОВИЋ 307 да је доцније целога века патио од неизлечнве бољке, костобоље. На први поглед безазлена грешка нерасудне младости имала је великих последица за цео његов живот; јер је целога века боловао и лечио се од те бољке. Судећи по његову богоданом таленту и одличним, душевним особинама, рекли бисмо, да би и његов јавни, службени и књижевни рад добио и друкчије облике и још веће размере, да му није било те вечите болешљивости.

Као сиромашан ђак прве године Лицеја, тражио је од тадашњега министра Унутрашњих Дела за полуплатежног практиканта Начелства Округа Ћупријскога, а министар га постави за бесплатежног. Отац га извади из такве државне службе, те Бошковић настави даље школовање у Београдском Лицеју.

Већ као слушалац права друге године, обратио је на се општу пажњу чланцима под натписом Васкрс, штампаним у Српским Новинама о ускршњим празницима, априла 1852.

Пошто је свршио Философске и правничке студије у Београдском Лицеју, буде изабран за државног питомца; али због слабости здравља није смео да се прими тога избора. Своје даље научно образовање на-

за народног посланика, јер је тада у Свилајнцу било доста либерала, али ипак више радикала. Виђени радикали, да би му доказали да га поштују и уважавају, понуде га преко једног његовог рођака, учитеља, да да изјаву, да прелази у радикале, па да га онда изберу за посланика. Он се онда одречен кандидације, коју су му понудили либерали, оде из Свилајнца, у који је, последњи пут дошао тек после 10 година, када је премештен као изванредни посланик из Атине у Париз. Тада је давао у свилајначкој цркви парастос оцу Бошку и мајци Иванци, коме сам и ја присуствовао, али који је био слабо

· посећен. Тада се је провезао по Свилајнцу, обишао многе своје другове и при-

јатеље, па је ишао п на брдо свилајначко, да разгледа места, где је као дете често по читаве дане преводио. Том је приликом донео многе дарове, које је разделио својим даљним рођацима и уписао се за члана Добротвора Фонда сиромашних ђака свилајначких основних школа са улогом од 100 динара, а Ресавској Читаоници поклонио је 50 динара.“ — За тим нам казује г. Живковић, како се пок. Бошковић, на наваљивање Свилајнчана, својски заузимао, али на, жалост, без успеха, да се у Свилајнцу поново отвори гимназија, која је укинута законом 1898. А своја саопштења о пок. Бошковићу г. Живковић завршује овим речима: „На глас о смрти његовој, општина свилајначка није нашла, за сходно, да његову смрт огласи звонима. А Српска Краљевска Академија, за успомену на њега, уписала је Свилајначку Основну Школу за добротвора, Српске Књижевне Задруге...“ То су везе, које су Бошковића од рале младости до дубоке старости везивале за Свилајнац у прошлости, а које ће му иу будућности очувати леп спомен у овом месту његова рођења, без обзира, са колико су се хладноће, па и цинизма, Свилајнчани одуживали овом свом заслужном земљаку ! 20%