Годишњица Николе Чупића
9. ГОДИШЊИЦА
Из овога се види, колико је оправдана наша намера и овај наш поступак, да целокупан тај рад прегледамо и изнесемо ма и у најкраћим потезима.
ж
Милићевић није нигде био наставник ни педагошких ни других предмета, те с тога пи не можемо говорити о њему као практичном раднику. Он није имао факултетске спреме ни за ову струку, као ни за оне друге, па је опет зато својим књижевним радом урадио, као што ћемо видети, више но многе Факултетлије и доктори филозофије и пре њега и за време његово.
Милићевић је дакле и овде самоук као и на свима другим пољима.
На овоме пољу он се прво јавља као уредник једнога школскога листа, добро познате његове Школе.
бима кад га болови савију. Па при свем том он је волео да му неко дође, јер му се чинило, да му је онда лакше. Недић ме звао „кумом“ још из Лајпцига, када сам тамо кумовао једном Србину, па су ме после сви звали кумом, и после обична поздрава између нас се отпоче овакав разговор.
— Ево, куме, донео сам ти једну књигу, да и мене изгрдиш, рекох му ја.
— А која ти је то књига, куме 2 запита он.
— То је онај „Рад у Г разреду основне школе код Саборне Цркве“, који си ти онако радо читао у „Просветном Гласнику“, кад смо били у Лајпцигу.
— Па што да те грдим, куме 2 запита он с малим чуђењем.
— За „претакање“, одговорих му ја.
Он се већ сети на шта ово иде, па рече:
— Није ово претакање, куме. Ово си ти прештампао, па још и прерадио. А ја зовем „претакање« оно, кад човек узима из једне своје књиге па меће у другу, те се једно исто чита на два и три места. Збиља, јеси ли прочитао оног
— Јесам, куме.
— Па како ти се свиди 2
— У главноме свиди ми се добро, као и све твоје студије, јер су самосталне пи критичне, а при том искрене. Али ти не можеш, а да не будеш мало и субјективан ....
— А шта мислиш о ономе, о Милићевићу 2
— Мислим, да су ми штетовала оба кума! одтоворих му ја.
Он ме радознало загледа па готово зачуђено занита: „Како тор Истина шта мислиш >“ Ја му онда рекох:
— Онај прави кум ми је штетовао, што си његову „славу и величину“ умањио; а ти си ми штетовао, што си претерао и што си био пристрастан.
Њега то још више заинтересова, па ме замоли, да му кажем по чему ово мислим. Одговорим му овако:
— По томе што си му мане увеличавао а добре стране или ниси ни износио или си их подцењивао; а целу једну велику област његова рада ниси ни поменуо, а то је област педагошка.
Он изгледаше у почетку као да се мало збунио, па се брзо прибра и одговори овако:
— Може бити, куме, да тако изгледа; јер. је свет навикао да гледа у њега као у непогрешна писца, у писца без мана; а ја сам баш зато и износио више слабости његове ... А за ону стручну, педагошку страну ја сам се осећао непозван.
Тиме се заврши разговор наш о овоме п ми пређосмо на друге ствари.