Годишњица Николе Чупића

ПЕДАГОШКИ КЊИЖЕВНИ РАД М. Ђ. МИЛИЋЕВИЋА 1

и користи, стешњавају и гуше природну живост младости, а никаква готово утицаја немају на унутрашње морално развијање ђака, које спољним принудним начином држе за време спољну уредност у школи, спољно уважавање и пажњу према предавачима и њиховом су-

вопарном предавању. Тако тешка и несносна међу школ-

ским зидовима дисциплина се та, са свима својим правилима, оставља још на прагу школском, како ђаци изиђу из учионице. Она дакле нема по том никаква добротворнога утицаја на истински живот ученика, на правац њихових радова и тежња. А у том је јамачно сав задатак васпитања. И још што су ђаци, као ђаци, били више беспутно стезани и притискивани, то се брже и безобзирније бацају у самовољу и сваку случајност кад се виде ослобођени од тога наметнутога притиска. “

Онда наводи, како други опет због овога идуу другу крајност па веле, да децу треба сасвим пустити да расту п раде слободно, без икакве стеге п принуде. Али, вели: |

„ - -. . Кад ће дете доспети да изради само себи правила и убеђења за живот, кад ће се оно толико развити да их може израдити, пи хоће ли их израдити разумно или да не ће ударити погрешним путем са незнања својега 7 И зашто бисмо, без невоље, излагали дете свима опасностима погрешака, кад имају упути и убеђења, која је признао за поуздана и разумна не само разум једнога човека него толиких људи, кроз толике векове 7 Не казивати детету тих упута, не склањати га да их оно припознаје и врши, могло би се само онда кад би се држало: да је све, што је људски род кроза своје најбоље чланове припознао као морално добро, корисно и истинито, да је, велим, све то лажно и неразумно те као такво да ће само удити природноме развитку чистога и непредубеђенога детињега ума и срца.“

онда изводи овако:

„И тако школа ваља да даје младим умовима не само сирову научну грађу, него и да показује поуздан правац њиховој тежњи и радној снази, треба да снажи њихово осећање и вољу, треба да је истинска приправа, за радове у животу, да их вежба у великој уметности, у уметности како се живи часно и морално, како се човек собом поступно усавршава, а особито да ђаке извежба како да се користе личном слободом, кратко рећи: школа треба да васпитава, треба кроз развијање и упућивање умних и радних сила да их доводи до снаге да сами собом управљају сагласно са законима истине и добра“.