Годишњица Николе Чупића

14 ГОДИШЊИЦА

Ето то је садржина ове ваљане књижице, коју с коришћу и слашћу може прочитати сваки наставник и данас. Милпђевић је, као што напоменусмо, овде много срећнији пу избору садржине и у обради њеној, и у главним тачкама стоји потпуно на сувременом гледишту науке о васпитању.

Ж

Долази „Историја. Педагогије.“ Њу је Милићевић радио по Жилу Парозу, и главна подела овога предмета и главни погледи на поједине периоде и личности у њима несумњиво највише припадају овоме писцу. А Милићевићев је у главноме преводилачки посао. Али има нешто што је само његово и што му је дало права да на насловном листу стави „написао“. То је одељак о развитку школа у српскога народа.

Жил Пароз је био управитељ учитељске школе у Швајцарској и отац велике породице, „те п није своју књигу писао само у тишини своје радионице већ усред школскога рада и у вреви од своје деце.“ У предговору Милићевић каже:... „наставни и васпитни поступци морају бити удешени према дететовој телесној, умној, моралној и религијској природи, а то се не може урадити ако се темељно не изучи дечина природа и закони њезинога, развијања“. А у приступу каже: »У сваког органског створа, од биљчице чак до човека, живот се обелодањује поступним развијањем, прирастањем спла и способности, које су неразлучне од његове природе. Помагати и упућивати, спољним правилим и начинима, овај развитак унутрашњег живота индивидуа, то је оно што се зове васпитање.“ Онда наводи, како и у животиња има љубави и старања о џороду своме, али је оно мало, одвише просто и мало траје, па вели:

, Ако од најнеразумнијих животиња пређемо на човека, наћи ћемо да је њему природа поверила велики део васпитања својега колена. Ни једна се животиња не рађа тако слабачка као човек и не захтева толико телесне бриге колико он. После, он има душу, коју природа може донекле добро развити, али је не може повести и путем бескрајнога развијања. Да се подигне човек у област бескрајну, куда тежи, ваља му много ин много изукрштаних брига !“

у Мрав о