Годишњица Николе Чупића

ПЕДАГОШКИ КЊИЖЕВНИ РАД М. Ђ. МИЛИЋЕВИЋА 19

„ја поздрављам учење туђих језика и туђе књижевности, али га поздрављам као образовно средство, као пут опћења с образованим светом, и као упоредно потпомагање нашега језика и наше књижевности. А где је учење туђега заборављање својега — ту га проклињем из све душе своје.“

Из Дубровника је преко Требиња и Мостара отишао у Сарајево, највећу, вели, варош српску у данашње време, и одатле пише о овим варошима. Разгледајући школе у Мостару, наишао је на једну учитељицу, која је била из Београда и учила код старе учитељице Милутиновићке, жене познатога песника Симе Милутино-" вића Сарајлије. Она му је испричала све о школским приликама тамо па му је, на питање откуд им књиге, одговорила :

„Из Србије; као што се и у свем другом угледамо на српске школе, па чак и онде где су оне на погрешном путу.“

А Миливоје онда резонује:

» Ове речи из уста младе девојке подсетише ме на велику дужност наших државника који у сваком свом послу ваља добро да гледају шта раде, јер могу да науде не само Србији него и другим нашим земљама које с таким поверењем примају што год виде у кнежевини.“

Завршујући ово писмо из Сарајева Миливоје вели:

„Далмација с морем и свим морским згодама и лепотама; Херцеговина с благом климом ма земљом каменитом; и Босна с немереним рудним благом и сваковрсним својим рашћем, целина су, која, кад би се осветлила знањем, преобразила радом, и усрећила слободом, била би рајска земља!...

Али колико је још далеко од нас тај земаљски рај! Колико џиновских препрека стоји на путу до њега 27....“

Миливоје је остао у Сарајеву. Он је ушао у неко друштво, које је радило за своју народност без обзира на веру и он се прими за учитеља у њиховој школи. Одатле пише чики друго писмо и у њему доставља, ове речи некога Османа Сарајлије мухамедове вере:

„ ·. .. Кад би се сви наши људи образумили и видјели шта је заједничко и муслиманима и хришћанима и католицима, онда бисмо се сви троје могли сложити у једно, као што једно и јесмо. Не могнемо ли се сло-

0