Годишњица Николе Чупића

Из Србије Кнеза Милоша _ 83

тијих људи.) Има помена да су тадашња велика господа у важним приликама пила и скупоцена вина. Из писама Кнеза Милоша види се да је поручивао токајско и мускатско вино.2) На свадби кћери Јеврема Обреновића, у Београду 2 марта (по новом) 1834 године, пио се шампањл)

У крајевима у којима је било смреке брао се њезин плод (вења, клековина) па се с јесени метао у туршију и, пошто би ускисао, течност се од тога пила. Та се течност звала водњика. Тамо, где није било смреке доносила се из крајева у којима ју је било.") Водњиком се називала и течност која се отакала из туршија јабука дивљака и преко зиме пила.5)

По селима је народ, особито уз часне посте, градио бузу од кукурузна хлеба и воде и пио.)

По варошима је сиротиња пила што и по селима. Имућнији су уз то пили још и кафу и шербет. Сем тога по варошким су улицама продавали Турци салеп и богу (бузу).

Пиво је у Београду почело да се преноси из Земуна и да се јавно точи, први пут, 1834 године.7)

НОШЊА.

У Србији Кнеза Милоша нико није носио европско одело. Чак и Срби, досељеници из Аустрије, да их не би сматрали за тућинце, носили су србијанско одело.) Сем тога и Турци су у унутрашњости Србије са неповерењем гледали људе у

у Вук С Караџић, Даница за 1827, 104.

2) М. Гавриловић. П, 704.

3) Вукова Прописка УЛ, 104.

5) 10 октобра 1820 пише из Бруснице Јован Обреновић Кнегу Милошу да му шаље „три товара клековине (вење)“ (Држ. Арх, К. К., Јован Обреновић), 11 новембра 1823 пише му ив Бруснице да му шаље „три товара вење за туршију, које, ако мало буде изволите јавити да и више заповедимо набрати“ (Држ. Арх., К. К., Јован Обреновић 1823). 24 новембра 1823 пише Јован Обреновић из Пожаревца Кнезу Милошу и јавља му да је примио његово писмо од 23 новембра М. 2178 заједно са „смреком, коју сте ми за водњику благоволели определити“ (Држ. Арх., К. К., Јован Обреновић 1823).

5) Вук С. Караџић, Српски Рјечник под водњика.

6) Вук С. Караџић, Срп. Рјечник код буза.

ту М. Ђ. Милићевић, Годишњица 22, стр. 42.

8) Куниберт, 417. — Аврам Гашпаровић, чим је прешао у Србију, „оставио је немачко" одело и обукао српско. На тај начин, ничим се није разликовао од домородаца“ (М. Ђ. Милићевић, Поменик, стр. 98).