Годишњица Николе Чупића

90 Ме ДЕ Годишњица

са рукавима, која је на прсима била дубоко усечена и која се препасивала шареним свиленим појасом, који је имао спреда две велике металне, драгоценим камењем окићене, копче — пафше. Преко свега тога ношена је зими друга, широка, спреда расечена, хаљина са или без рукава, од фине чохе или од црвеног или зеленог кумаша, златом извезена и златним гајтаном опточена бунда, џубе, а лети до појаса кратко, с преда расечено и исто тако златом везено и гајтанима украшено либаде, или без веза, кожом постављено, ћурче. На ногама су биле димлије или шалваре, чарапе и плаве, зелене, жуте или црвене папуче. На прстима су жене носиле златно и драгим камењем украшено прстење.) Такво је одело носила и женска чељад из породице кнеза Милоша. Његова се кћи Петрија и венчала 1824 године у таквом оделу, и ако се удала за земунског трговца, па је такво одело носиламну Земуну све до 1827. године.2) |

На улицама и кад иду у цркву варошке су жене криле лице као и Туркиње. Преко главе су имале тшулбенш,) којим су читаво лице завијале, тако да су им се само очи виделе. Преко леђа су ималие неку врсту фереџе, која им је покривала одело. Младе невесте идући на венчање и док не прође свадба и по варошима и по селима покривале су главу дуваком или копреном све до 1850 године.“)

Док су сеоско одело и за људе и за жене, највећим делом, израђивале жене саме,5) дотле је варошко и мушко и женско одело, сем кошуља и чарапа, било занатлијска израђевина, или су му се поједини делови куповали у трговини.) Кнез

1) Ј. Вујић 1, 38—39 ; Пирх 37; Сретен Л. П. 262.

2) М. Гавриловић Ц; 729, 737. — Приближно женско варошко одело види се из једног писма Кнеза Милоша. 7 маја 1824 г., Мо. 822 пише оп кнезовима Суда Београдског, да у присуству два трговца и двојице терзија попечате и узапте све имање Настаса Фортомара, бившег његовог терзи-баше, који је побегао и оставио велики дуг, а да Настасовој жени оставе само „једно џубе, једну аншерију, једно ћурче илн либаде — које буде јефтиније, један. фес, једну шамију, једне папуче п једне чарапе.... Аукаше с главе женине и с врата њена такође да поскидају“ (Држ, Арх, К. К., Дел. Прот. 1824).

3) Вук С. Караџић га зове тшулбенша (Срп. Рјпчник код те речи

%) Сретен Л. П. 84, 262.

5) Ј. Вујић 1, 107; Н, 178; Пирх 107.

5) 19 авг. 1816 пише Јован Обреновић из Шапца Димптрију Георгијевићу у Београд да му купи чохе и арча за једне шалваре (Држ. Арх.