Годишњица Николе Чупића

'92 Годишњица

плетеница косе“) Тако су носили и сви остали. Лепо оплетен перчин са уметнутим црвеним тракама сматрао се као украс главе. Милован Видаковић описујући лепоту свога брата од стрица, Милисава из Неменикућа, каже да је био „младић около својих 21—22 године, но крупан момак и здрав, с великим ниг леђа перчином, с црвеним пантликама оплетеним, — момак да му је мало пара било“.2) — Варошани су носили или перчин или дугачку косу, која им је падала по раменима и која се зачешљавала иза ушију.)

Браду нису носили ни сељаци ни варошани, сем кад су у жалости или кад су у апсуч) им сем свештеника и калуђера. Ношење браде сматрало се за непристојност. „Господару Младене, сам знаш да ми је брат скоро умро; зато се нисам обријао, а не што не поштујем скупштину и њена заседанија,“ рекао је Кнез Милош Младену Миловановићу, кад га је прекорио што је необријан дошао у скупштину о Малом Божићу 1811 године.5) Брада се сматрала и као ненационална, па чак и као гадна ствар. „Ама што пусти ту браду, кумим те Богом, ниси Чивутин> Где си ти видео човека с брадом> ...Имаде ли твој отац браду, имаде ли твој дед браду 2 Који носи брадуг Некрштен човек, Чивутин и Турци... Не могу ти [ручатиј од оне браде... Како погледам, таки се гадим...“ Тако говори у Стеријиној драми „Београд некад и сад“ једна старинска жена о бради свога унука, чиновника, који се у Паризу школовао, и отуда се вратио с брадом.)

За владе Кнеза Милоша ношња је претрпела извесне промене. Ослобођењем Србија је дошла у тешњи додир са Европом. Свињарски трговци, који су ради трговине одлазили чак до Шопрона и Ђура, могли су, ничим неометани, доносити у Србију више европскога, но што је то смело бити, док

у М. Ђ. Милићевић, Поменик, стр. 307.

2) Гласник 30, стр. 99.

3) Пирх, 36.

+) 2 јуна 1813, Мо. 137 пише Кара-Ђорђе војводи Николп КараМарковићу да му шаље момке војводе Раке: Левајца, који су били у апсу да их прими да буду његови момци н да шх држи као ш друге момке, а „они што су узељи од кога глобе да одмах поврате, п како к њему дођу ла им обрија браде“. (Деловодни Протокол Кара- Ђорђа Петроввћа, стр. 179).

5 М. Ђ. Милаћевић, Поменак, стр. 473.

6) Ј. С. Поповић, Позоришна Дћла, св. ЈУ, Београд 1853, стр. 37, -41—42, 46.