Годишњица Николе Чупића

Београд за време балканског и великог јевропског рата 99

својој земљи. И поче да води младе и одушевљене људе, одушевљене за свој народ, пред преке судове и на вешала. Она је тиме хтела да заплаши и да још више стегне и притисне и онако много стегнут, погажен и притиснут српски народ у аустроугарској монархији.

Она чак није допуштала да се ови протести чине ни у околним слободним државама. У Београду се многобројан народ искупљао на мишинге, где је давао себи одушке и протествовао против те јавне отимачине. Аустриска влада је енергично тражила, да српска влада стане томе на пут и да јој задовољења. И тако звана „најјача“, коалициона влада у Србији морала је да учини јавну изјаву: „Да анексијом Босне и Херцеговине нису ни у колико оштећени интереси српскога народа!...“ И ако је сав свет знао да јесу, Аустро-Угарска „је уживала у овом другом, „дипломатском успеху“ према Србији, што је изнудила ово признање, да нису. Али је ово само изазивало још већу мржњу према њој и у Србији и ван Србије, у свега народа нашега. И „велездајничке“ афере су бивале све чешће и све веће.

Ово отвори очи не само Србији него и свима малим народима на Балкану, да ће овако они сви ускоро једног господара — Турску, заменити другим, много опаснијим – Аустријом.

И, деси се једно чудо. Они се удружише, да заједнички потраже од Турске оно што је њино било и што треба њино и да буде, и што је још стењало под Турском без својих права и праве слободе. Јер ако то не учине они, то ће учинити Аустрија, и онда ће она доћи и у њину кућу, нарочито Србији. И тако дође до балканског рата, који би она спречила, да није мислила, да ће Турска победити.

И отпоче рат, страшан и крвав. Три-четири државице балканске и хришћанске против силне царевине турске, која их је подчинила још пре џет ститина година и више их од пет векова држала у ропству.

Аустрија не може ни овде да остане неутрална и прост посматралац, а камо ли да симпатише малима и да пусти робље да се ослободи само, кад му већ неће она помоћи као хришћанска и културна држава. Него га је још пратила са свом злурадошћу својом, радујући се сваком успеху турском, а подцењујући сваки савезнички нарочито српски успех. А да

7.