Годишњица Николе Чупића

Ковачевић се, у главном, сконцентрисао на проучавање српске хисторије од ХИ--ХУ века, и то понајвише старе, Рашке и Србије. Занимања предметима и лицима и догађајима ван тога круга била су ретка и опет, у главном,

у вези са тим периодом. Занимљиво је, међутим, да и ако

се ограничио на доста уску област, Ковачевић није покушао да створи општију синтезу“ тога доба и да није, као 7. Чедомиљ Мијатовић са својим Ђурђем Бранковићем или Стојан Новаковић са својим Србима и Турцима, осетио потребу, да извесне личности и проблеме приказује са широм позадином и са интересом неограниченим само на једну врсту питања. Али он је таква природа. Као Руварац, и Ковачевић је био више хисторијски и хисториографски критичар и аналитик, него хисторик у правом смислу те речи и њему је више било до тога, да утврди и пречисти факта, него да их ставља у оквир слике или да их веже свима концима за место на које припадају. Покушаји његове синтезе у Исшорији српског народа!) нису само његови, него су — што је врло важно — рађени у заједници, и, што је још важније, у свом бољем делу нису просто ни одмакли од почетка. Он је можда осећао и сам да није синтетички дух и да нема сву ширину познавања предмета потребну за послове те врсте. Чак и у обичним расправљањима његове веће радње подбацују мањима; оштроумност није више онако епиграматична и у правој комбинацији, а у осетној се мери јављају недостаци непознавања стране литературе и новијих туђих извора. Неколика ппшања о Сшефану Немањи (у којима је, чак, деломично ишао за И. Павловићем да комбинује мимо изворе и против њих) дају најбољи доказ за то. У материјалном погледу, још 1900. године он, на пример, не може да се потпуно одлучи; како да тумачи Бакхина, који је код Кинама и Никите споменут као велики жупан, јер не зна 2: новији извор Теодора Продрома и за тумачења К. Најмана још из 1884. Стлесћазеће Сбезећасћзећгењег пипа СезећтећеааеПеп пп 7убШеп Јаћгћипдег,, на која је, у осталом, упозорио код нас И. Руварац, Годишњица ХТУ, стр. 209—215. Кад

) М. С. Убавкић, његов ученик, штампао је Историју Срба 1883., друго издање 1886., где су, по Козачевићевим речима, «највећим делом моја предавања ученицима Учитељске Школе,» Глас БУШ, стр, 58.

пева а си ои лад _._. ме. _