Годишњица Николе Чупића

и; 70 а УЗ 5

Бан Кулин 17

па ми ипак, знајући за његову овисност од српског краља, не можемо на основу тога рећи, да је био „посве неодвисан“. 22. маја 1254. клео се Дубровчанима и хумски жупан Радослав, и они њему, на вечни мир, склопио је чак с њима савез против краља Уроша „до колђ вашњ градљ Д8бровљникБ 5 рат стои (сБ) кралемљ Зрошемђ и сњ еговћми лУдњми“ и обећао им заштиту трговине, и ако сам за се каже, да је „вЂрвиђ клетввеникђ господина кралз Згљреском“.!) Исто тако знамо за Дубровник, да тада није био независан, па видимо, да он ипак прима уговарање с баном и Кулин се заклиње само његову кнезу. То су ситнији уговори унутрашње природе, каквих има врло често чак и између појединих градских општина (н. пр. између Спљета и Трогира), у оквиру извесних автономија. Да Кулин није био потпуно слободан закључује се из ових момената, по нашем мишљењу много важнијих. Знајући несумњиво одношаје у свом суседству и у погледу

· државноправном, као и у политичком, Немањин син Вукан, го-

сподар Зете, у свом писму папи Иноћентију 1199. изрично вели, да је Босна Тегта гео15 Опсапе и да мађарски краљ има да уводи реду њој. Вукан наглашава речи, да треба позвати краља, да јеретике истреби а геспо зи0.2) Могло би се рећи, можда, да Вукан нарочито приказује ствар римској курији тако, да би ова потакла Мађаре против Кулина. Али, ми видимо, да се мађарски краљ доиста понаша као онај, који има права да се меша у босанске ствари и, што је још важније, да и сам Кулин признаје то право. Кад свршава своје послове с њим папин легат иде мађарском краљу, да тај договор утврди, а Кулинов син, у име оца, прима обавезе пред лицем мађарског краља и пристаје, да пола глобе плати њему, ако прекрши утаначење. Уосталом, Кулинов одношај према Мађарима није нов. И његов претходник, бан Борић, фигурисао је међу рппстрбиз геоти, ма колика иначе била његова унутрашња автономија.“) Према томе наше је уверење, да је Кулин био овисан од мађарског краља и да је у таквом одношају остао до смрти.

1у 15. ТУ, стр. 558—560.

2) [ђ., стр. 334.

3) М. Рге[ог, Зиаје 17 Бозапзке ромђезн. (ХХИ 1лујез!ај загајеузке етпагје), Загаје“о 1908., стр. 20—4, жели тај Борићев одношај приказати више дипломатским, а мање стварним. Овисност је ипак ван сумње.