Годишњица Николе Чупића

/

СУДБИНА ВУКОВЕ КЊИГЕ „МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ“)

1

Почетак писања новије историје; неуспели покушај да се један део штампа у Бечу.

У једном писму (25 јан. 1822) Вук вели да је, док је још

у Србији био, зажелео да напише историју свога времена, и да је распитивао и бележио које што. „ја сам се у Србији родио и узрастао, и запамтио сам стање српско и под даијама и прије даија; био сам и кад се прва буна 1804 почела, и 1813 кад се свршила, и за они 10 година бивао сам у различним пословима, и готово све знатније поглаваре познавао сам лично, а с многима сам се разговарао и у друштву јео и пио; а при том како за они 10 година, тако и послије до данашњега дана, распитивао сам и Срба и Турака, и трудио сам се, колико је могуће, да дознам прави узрок, или квасац, ове буне, и њезин послије напредак и свршетак (1813); и опет послије почетак (1814 и 1815), и ако доживимо још какав прави свршетак.“ У том писму изложио је и побуде које су га нагнале да

се тога посла лати. „Видимо — вели — да је сва наша стара историја тамом покривена, и сви кривимо старе наше, што нијесу ништа писали и нама оставили; а видимо и то, да ће потомство наше тако исто нас кривити, ако му сад што не напишемо и не оставимо. — ја сам се с поглаварима српским разговарао о којекаквим догађајима, ђе сам и ја с њима заједно био, па не знаду управо да ми кажу, како је било; а кад нас посленике и очевидне свједоке црна земља покрије, шта ће се онда истинито моћи казати о овој важној епохи народа нашега2 Онда ће извори за нашу историју бити туђи списатеља којекаке

1) Две главе из повећег списа Живош и рад Вука Стеф. Караџића.

|