Годишњица Николе Чупића

Судбина Вукове књиге „Милош Обреновић“ 61 мислите, и да Господар о вама ништа зло не говори. — Али се овде гласа, да је вас Герман у Петербургу оцрнио, да горе бити не може, и да су ваши ондашњи пријатељи од вас руке _ дигли.“ (Преп. Ш, 133).

4 Ово последње мало је Вука забринуло, и он се пожури да својим пријатељима у Петрограду јави своје односе с кнезом Милошем и Германом. Шестог октобра напише писмо Аделунгу, додајући своме писму од 28 јан. о Германовој крађи још и то како је летос дознао да је Герман слао рукопис кнезу у Београд. Затим излаже своју преписку с кнезом Милошем о томе, и зашто није смео на његов позив прећи у Београд, онако, саме опширније, као и у другој жалби министарству. А јамачно и у Петрограду га Герман клевета, да би прикрио своју кривицу, јер његов земљак прича по Земуну да га је тако оцрнио да сви његови пријатељи морају замући. Моли га да целу ту ствар достави графу Неслроду само ради знања, јер је он потпуно задовољен царском милошћу. Јавља му да има написану на немачком језику целу Српску историју, и да је рад поднети је на преглед руском министарству али се боји да се и с њом не деси исто што је било с историјом Милошевом.

У писму Кепену (истог дана) прво му захваљује на заузимању око пензаје. И ако му до сад није захвалио, уверава, га да он зна колико се он за то трудио, и до смрти ће му бити захвалан. Затим излаже исто што и у писму Аделунгу о себи, Милошу и Герману. Говорећи о целој својој историји вели да би рукопис послао на преглед Шишкову, али се боји једно да га с тиме не узнемирује, а друго да је он не пошље у министарство иностраних послова, па да опет не дође Герману у руке, и пита га за савет, шта да ради „Кад би ми прилике допустиле, ја бих с највећом радошћу дошао к вама у Петроград; тад би ви могли (ако би имали кад) превести ге на руски, а ја бих издао српски оригинал.“ (Преп. Ш, 446, 559)

Из приложеног прегледа садржине целе историје, која је подељена у два дела, види се да је у прва три одељка првог дела Географическо-статистическо описаније Србије, који је издао те године у Даници за г. 1827, само — ваљада — опширније; четврти је одељак о устанку Карађорђеву, а други део је о Милошу Обреновићу.