Грађа за српску историју нашег времена и животи најзнатнијих поглавица овога времена, стр. 670

414 ЧЕТИРИ ЛУДА БРАМИНА.

1) Славенски.

2) Њемички, са свима нарјечијама (у Оландији, Данији, Шведској, Исландији и Англији).

8) Латински, с вовим синовима својим (Талијанским, Шптанским, Француским, Португалским и Влашвким).

4) Грчки, и стари п нови. 5) Стари Галатски (Келтски).

6) Арнаутски.

т) Осетски у Кавказу.

8) Јерменски.

9) Персијски.

10) Старн Индијски (Санскритски), са својим новим нарјечијама.

Између ови 10 народа у Европи највише има Славена (око 60 милиона), па онда Нијемаца и т. д. Али Индијана, којије земљу ми познајемо и из народни пјесама наши, има готово деатут колико Славена; и Славени имају писмо тек од 1000 година, а Индијани га имају од

128 4000 година! Они су данас! готово сви под Англијском владом. Европа

124

је Енглезима дужна благодарити, што Индијане мало боље познаје; они су, које у Лондону, које у Индији, наштампали различне Индијске Рјечнике п Граматике, и читаву библиотеку књига. У Лондону н у Паризу има Индијски професора; ап у Бечу Г. Бенрит, професор у Луторанској Богословији, даје лекције о Индијском језику.

(С помоћу Пранскога краља славни је 4. В. Шлегељ у Бони на Рајни начинио Индијску типографију. Овај исти Г. Шлегел издаје журнал о Индијској литератури под именом Индијске библиотеке, из кога је узета ова приповијетка.

Да би се ова приповијетка боље разумјела, нужно је још ово додати, да су сви Индијани (као што су били и стари Мисирци) раздијељени на четири насљедна чина (касте). Први је чин бдрамински (свештенички),

други војнички (господски), трећи грађански, а четврти сељачки. Људи првота и другог чина (дакле богати, који могу избирати) не једу никака меса ни данашњи дан; а који су тако несрећни, да нијесу ни у четвртом чину (као, н.п. у нас што би били цигани), они једу и мриино.

===

У једном крају бијаше се објавило, да ће се празновати један од они велики празника, кад се брамини часте п милостиња им се даје. Четири човека од овог чина, сваки из другог села, подигну се да иду тамо. Они се изненада састану у путу, и разумјевши, да сви на једно мјесто једним послом иду, договоре се, да остали пут у друштву прођу.

Идући тако сретну једног војника, који, дошавши поред њи, поздрави ји као што се пристоји према браминима: саставивши руке, подигне ји до свога чела, и рекне: («Поклон вашој пречестности!" на које га свачетири брамина у један пут благослове по обичају.

Наскоро по том дођу они на један извор крај пута, код кога сједну у ладу под једним дрветом да се одморе. Будући да нијесу имали о чему другом говорити, тако једноме падне на ум, да прекине мучање, по-