Грађа за српску историју нашег времена и животи најзнатнијих поглавица овога времена, стр. 671

ЧЕТИРИ ЛУДА БРАМИНА 415

чевши к осталима: „Заиста ваља признати, да је онај војник, што га сад сретосмо, поштен и паметан човек. Јесте ли виђели, како ме особито и умилно поздравиг> — На то рече други, који је до њега сједио: «Он није тебе поздравио, него мене самога.“ — «Ви се обојица варате, рече трећи, ја вас могу увјерити, да је његов поздрав само за мене! био. 12: За знак тога војник окрену очи на моју страну, изговарајући: поклон вашој пречестности.“ — (Нема од тога ништа, одговори четврти; он је самога мене поздравио: зашто би му ја иначе одговорио, да си благословен !>

Тако се мало помало сваде, и тако здраво, да се готово побију, док један од њи, који је нешто мање био луд од остали, даде овај савјет:

«Зашто да се ми узалуд срдимог Макар се колико између себе ружили, макар се, као највећи простаци, и почупали; оће ли с тим наша распра што добити; Ко може у том боље пресудити од онога, који нас је завадио ; Војник, кога смо срели, и који је једнога нас поздравио, још није врло далеко. Тако ја велим, да трчимо брзо за њим, да из његови уста дознамо, коме је од нас четворице поклон учинио.»

[3И

Овај савјет. сви нађу да је врло паметан, и приме га радо. Тако повративши се за војником, стигну га готово без душе даље од сата од оног мјеста, ђе ји је поздравио. Како га из далека угледају, повичу нањ, да стане; по том му се прикуче, те му кажу, око шта су се свадили, и замоле га, да ји он, казавши, кога је поздравио, помири.

Војник одма из њиове тужбе позна, с клким лудама има посла; пи намисливши да се с њима мало прошали, одговори им као од збиље: (Е; најлуђега од вас четворице ја сам поздравио.» — По том им окрене леђа, и отиде својим путем. Брамини, забуњени овим одговором, врате се такођер њиовим путем, и неко вријеме пођу ћутећи.

Но поздрав војников тако им је јако на срцу лежао, да опет свађа о том постане још жешћа. Сад је сваки оснивао право своје на ријечима војниковим; сваки је од њи четворице себи ласкао, да јеон млого луђи од осталије.

Доказујући сваки да је он најлуђи између њи тако се посвађају, да би се заиста морали потући, да онај пређашњи домишљан не измисли други савјет.

«ја држим, вели, једнако, да сам ја луђи од свакога вас, а ви сваки држите то за себе. Сад ми кажите, ако се ми и одеремо вичући, ако се и истучемо, оћемо ли с тим пресудити, чија је лудост највећаг Ја велим, да ми за сад престанемо од свађе. Ето смо близу Дармапура; ајдемо тамо на суд, пак ћемо молити старјешине ондашње, да нас они помире.»

Овај се савјет свима учини врло паметан, и сви пристану нањ. 127

Они тамо ни у какав бољи час не би могли доћи. Тек се старјешине Дармапурске, брамини и остали, бијау скупили у суд; и будући да тај дан нијесу имали кака важнијега посла, тако путнике одма пусте унутра, и заповједе им, да кажу, шта имају. Један од њи четворице изишавши на сриједу, искаже све по реду, шта се због војникова поздрава и дволичнога одговора међу њима догодило.