Грађа за српску историју нашег времена и животи најзнатнијих поглавица овога времена, стр. 672

416 ЧЕТИРИ ЛУДА БРАМИНА

128

129

130

Слушајући судије ово приповиједање неколико су се пута гроотом насмијали. Предсједатељ, будући велики весељак, неисказано се обрадујеовој згоди, да се развесели. Тако он као без и кваке шале заповједи, да. сви ћуте, па тужитељима каже овако: „Будући да стеви људи издалека, пи у овоме мјесту непознати, зато није могуће ту ствар пресудити по свједоцима. Ја мислим, ви само на овај начин можете ваше судије обавијестити: сваки од вас редом да, приповједи по један догађај из свога живота, који лудост његову најочевидније показује. Пошто вас ми саслушамо, онда ћемо тек моћи пресудити, који је од вас четворице у том први, и коме дакле поздрав војников припада.» — Тужитељи сви пристану на то.

Први од брамина, коме се заповједи да говори, почне овако:

: «Као што видите, моје одијело није баш најљешше, и овако подеран и одрпан не идем ја тек од данас или од јуче. Први је узрок овога. мога рђавог одијела овај: један богат трговац из нашега сусједства, који велике милостиње браминима даје, поклони ми прије неколико година. два помада најљешше свиле, какова се игда у нашему селу видила, да начиним аљине. Ја ји покажем свима мојим пријатељима, који ји се нијесу могли нагледати и начудити им се. Тако срећни добитак, говорау они, може бити само награда за добра ђела, која си ти чиниоу пређашњему животу. Прије него начиним аљине, оперем по обичају оба комада, да би ји очистио од поганштине, која је за њи прионула од руку ткачеви и трговачки. По том, да би ји осушио, привежем сваки крај по за једну грану од дрвета; у том некако псето изненада протрчи испод њи, ја то опазим, кад је оно већ подалеко било, п нијесам могао управо знати, јели доватило до њи п опоганило ји опет. Запитам моју ђецу, но она ми одговоре, да нијесу на то пазила. Како би се ја сад од ове сумње избавио Начетвороножим се тако, да леђа моја од прилике толико високо буду као у псетета, па се онако провучем испод комада свиле. «јесам ли доватио #%% Запитам моју ђецу, која су гледала. Она одговоре, нијеси. Чувши овај весели глас, ја скочим од радости. У том падне ми у једанпут на ум, да је псето било реп заковрчило, и тако да је његовим врђом могло доватити комаде моје свиле. Да би се у том увјерио, привежем обрнути горе срп себи на леђа, па почнем опет огледати као ин прије. ЂЋеца моја, којој сам препоручио, да добро пазе, кажу ми, да је срп сад. мало доватио до свиле. Сад не могући сумњати, да је тако исто и реп псећи учинио, спопаднем у љутини, која је сваки разлог у мени забунила. била, комад свиле, и све ји издерем у крпе.

Овај се догађај наскоро разгласи по свој околини, и сви ме стану држати за лудака. Један вељаше: «Баш да је псето, довативши репом својим, комаде свиле и опоганило, нијеси ли ји могао другим прањем опет очистити 2» —- Други вељаше: «Не би ли боље било, да сп оне комаде свиле поклонио сиромашним надничарима, него што си ји подерао ; Ко ће ти у напредак послије таке будалаштине опет аљине поклонити а Камо срећа, да се ово посљедње није посвједочило! Од тада кад! би сам кога замолио за помоћ, да би се пристојно ођео, све би ми одговорили: «Ваља да си добио вољу, да свилу опет подереш у крпег“ —