Дабро-босански Источник

Стр. 26.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 2.

Каква нам васпиталишта, какви ли васпитачи треба да су, нека нам послужи још и ово за расуђење: „Мало дијете подаје се иашше свима утисцима, јер нема још никакве отпорне снаге и може се већ због тогајаче уназадити или унаприједити од одраслије дјоце. Као што је кап воде довољна, да из темеља спријечи пошљедпце какве жпгице, која је у сламу пала, а ни стотинама бачава воде не достаје, да се угаси пожар, који ке постати, ако се ништа не уради, да се варница угаси — исто је тако и са страстима, које се у првом дјетињем добу појавл>ују. У то доба, у којем се дух васпитаника може упоредити воску, у који се утисцн лако угибл.у, али тако исто лако поравнати и потрпати дају, нужније је него ли на свима потоњим ступњима живота, да се од стране васпитача свиколики услови за успјешно васпитање даду, односно прибаве и употријебе. Јер прво васпитање личи добу сјетве. Не поспје ли се добро, заостаће за цијело и добра жетва. С тога је у рукама првога васпитача срећа и несрећа васпитаникова од колијевке па до гроба. (КелерКрасић: Ново васпитање, стр. 11.). Кад се дакле узме у обзир, да је народна школа у првоме реду завод за васпитање, коме настава само као средство служи, онда мора сваки пријател> просвјете да води озбил.на рачуна о својим школама, у којима се дјеци правац вол>е и рада опредјељује. — Какве ће нам школе моћи да одговоре овијем захтјевима, лако је погодитн, јер је право васиитање наше дјеце својствено само српској народнот вјероисповједној школиињеним моћним Факт о р и м а. Да нашу дјецу можемо да повјеримо на васпитавање само српском народном учител>у, човјеку из народа свога, човјеку родољубу, света је истина са сваког постојећег гледишта. Каже се, даје сваки учител, душа своје школе, и какав је он, да му Је онака и школа. За то, сваки други, који не влада тим врлинама, бадава, није за васпитање наше дјеце. Дјеца наша још прије поласка школе добију лијепу количину појмова од својих родител>а о прошлости народа свога, о његовој вјери и обичајима, који су према приликама и моћима схваћања и разумијевања дјечијег код неке опсежнији, код неке опет бол>е или слабије утврђени. По себи се разумије, да школа мора да почиње свој посао са тим знањем дјечијим, са том својином памети њихове; она им то знање мора још да рашчисти, расвијетли и до свијестп доведе, како би било вал>ан основ за дал>ње развијање и усавршавање. Ради остварења већ саме цијељи школске наставе и њеног првог и најглавнијег начела, начела сугласности с природом дјечијом, мора учител. да је скроз пронпкнут духом народа свога, мора да познаје прилике и начин његова

живовања и по томе кућевно (домаће) васпитање повјерене му дјеце. По томе дакле може нашу дјецу да са успјехом васпита и наставља, према народним потребама, само учител. Србин, православне вјере. Ради бољег образложеша саме ствари, да наведемо између многијех другијех још и ове важне чињенице по наш народни живот: У нас Србаља тако је тијесно скопчан живот народни са животом црквеним, да б е з црквенога живота нема у нас ни народности. Наша досадања васпиталишта, српска кућа и православна црква, стекла су прошлим својим животом у том погледу ноизмјерне л.убави и највећег поштовања и благодарности у грудима свакога Србина, јер су нас баш она одбранила и сачувала, да у пет-вјековним тешким пскушењима не утонемо у море туђпнства. Данас нам, хвала Господу Богу, може и школа, као млађана снага нашег будућег живота да буде трећа излазна тачка наше народне просвјете; све троје пак у^едињено „друга света тројица" наше л.епше среће и славнпје будућности. Такп и подобни равлози створили су у свијету опште познато правило, да „ниједном народу нема опстанка без своје школе". Истицало се по разним педагошким листовима, а понавља се и данас још непрестано, да је права просвјета свакога народа само она, која се оснива на идејама о Богу, о правди, о поштењу, о човјечности, и другим особинама рел. — морал. начела, и да се таква може зајамчити само народном вјероисповједном школом. Да је Србин од вајкада оснивао своју народну просвјету баш на томе темељу, свједочи нам о томе ваздашња његова гвоздена дошљедност. Велика }е то епоха, од св. Саве па до данас, у којој је он вјерно и непоколебиво остао срођен са својом вјероисповједном школом, коју је, гдје је год имао, знао опет приљубити својој светој православној цркви. Чврста та свеза била му је вазда извор праве хришћанске побожности, јер му је узносила дух у идеје о највишој истини, најсавршенијој красоти и најсветијој правди и и доброти, и топлог родољубља, јер је у њему хранила и будила српску свијест, пожртвовање и племенитост. Занесен тијем путевођама праве своје народне просвјете, које му указиваше његова драга васпиталишта, био је најсретнији наш српски народ, те није знао ни појимао, да може бити и другпјех каквијех школа у свијету, осим вјероисповједних. Српска народна школа била је вазда дакле школа вјероисповједна, и од ње се, као такове само, можемо и у будуће надати, да ће нам давати синове велика духа, нлеменита срца и чврста карактера, са чега је досад српски народ и поштовао и чувао као зеницу ока. Српска народна школа мора за то и оселе бпти школа