Дабро-босански Источник

Стр. 22.

Д.-Е. ИСТОЧНИК

Ер. 2.

Познато је, да пракса једне помјесне цркве, није обвезна за друге помјесне цркве; само глас васељенске цркве мора се слушатп и томе се повиновати. — Истина је, да се је у руској цркви дозвол>авала безбрачност свештенослузкитеља, све до 15. вијека. То се види из преписке новгородскога архијепископа Генадија (1485—1505.) са митрополитом Симеоном. Али је та пракса хрђавим плодом уродила. Још при крају 14. вијека опазило се је, да неки безбрачни свештенпцп раскалашно живе, и тијем дају повода неким јеретицима, да устају против свега свештенства, и да поричу важност њихове свештене радље. Ушл.ед тога стадоше руски митрополити забрањивати, да се рукополажу неожењени л>уди. Тај поступак мптрополита потврђен је био на саборпма: моековским 1504.; виленскпм 1509., и стоглавим 1551. Данашња установа руске цркве од 1869. дозвол.ава рукополагати за свештеника и ђакона, удовце пошље првога брака, и оне, који изјаве, да су неожењени, и да се не желе никад женити, под тијем условом, ако удовци и неженати немају мање од 40 година, и ако су они добро познати црквепој влаети са своје усрдности према цркви и са свога безпријекорнога владања. (Практ. руков. дла свјашченосл. П. Нечаева 2. пзд. стр. 78. и 79.). 6. Рукоположење мора бити јавно, у присуству свештенства (ТеоФ. алекс. пр. 7.). Онај, који се рукополаже мора имати назначено мјесто, и за то мјесто добити од епископа грамату (IV. вае. саб. пр. 6.; картаг. пр. 86. 89.). Епископа рукополажу три или најмање два епископа, а утврђење његово припада дотичноме митрополиту (ап. пр. 1.; I. вас. пр. 4.; VII. вас. пр. 3.; антиј. пр. 19. 23.; лаод. пр. 12.; картаг. пр. 49.види тум. Валсамоново на ап. пр. 1.). Више епископа, или презвитера, или ђакона, није слободно рукополагати на једној литургији; него једнога епископа, једнога презвитера и једнога ђаконе, и то свакога у своје вријеме епископа пред читањем апостола, презвитера пошл.е преноса часних дарова, а ђакона пошлзе молитве: и да будуш милосши... Полуђакона и чатаца може се посветити и више на једној литургији (ап. пр. 68.; Нов. Скрижал дио 3. § 6.). Епископ и презвитер могу се рукоположити само на савршеној литургији т. ј. на којој се свршива тајна причешћа, а ђакон се може рукоположити и на литургији пређеосвећених дарова, за то, говори Симеон солунски у 56. одговору, што је ђакон само служитељ т. ј. слуга (Нов. Скр. дио 2. § 14.). Презвитере и ђаконе и остале клприке поставља дот. епископ —

дијецезан (ап. пр. 2. и 34.). Који је за новац рукоположен, мора се свргнути, и он и онај, који га је рукоположио; исто тако и она1, који се послужи свјетовним властима, да добије епископпју (ап. пр. 29. 30.; Вас. вел. 90.). Не смије један епископ рукополагати ван својих граница, нити туђега клирика, ннти у опће у мјестима, која нијесу њему потчињена, осим, ако је позван граматама митрополита или епископа, у чију област он долази (ап. пр. 35.; антиј. саб. пр. 13.). — Ако случајно остане у једној мптрополијп један еппскоп са митрополитом, и ако овај епископ на позив митрополитов не дође на сабор, који по жељи народа треба, да изабере и постави новога епиекопа, нити хоће, да отпише, то митрополит имаде право позвати епископе из сусједне епархи^е (сард. саб. пр. 6.; 8сћа§ипа: СотрешИит <Јез капошзећеп Весћ4ез, стр. 53.). Тајна свештенства не понавља се т. ј. два пута не рукополаже се нп један на исти степен; јер се Бог не ће раскајати за своје дарове и звање (Римл,. 11. 29.); јер је у своме првоме образу, Исусу Христу, она свршена била само један пут (Јевр. 3. 2.; 10. 12. 14.). Понавља се само онда, ако је неправилно свршена, и ако је достојно лице, које се рукополаже (ап. пр. 6. 68.; I. вас. 19.; II. вас. 4.; III. вас. 5.; лаод. пр. 8.; картаг. 48.; Вас. вел. 1.). Рукоположење епископа, презвитера и ђакона — главна три степена црквене јерархије, бива у олтару (ап. пр. 1. 2. 35. I. вас. 4.; III. вас. 8.; VI. вас. 33. 37.; VII. вас. 2. 3.; антиј. 13. 19.; лаод. 12.; сард. 6.; картаг. 13. 18. 49. 56.; Вас. вел. 89.) и зове се грчки хиротонпја. Ово је назвање, као што Зонара свједочи у тумачењу ап. пр. 1., постало отуда, што, кад је некада дозољено, било дотичним грађанима бирати епископе, исти грађани пружали су руке и по томе су се гласови бројали, и кога је већина жељела, сматрао се изабран за архијереја. Посредством хиротоније свршава се сама тајна свештенства, у њој се даје благодат св. Духа. — Посвећење за протођакона, игумана, архимандрита и протопрезвитера, бива ван олтара, и зове се грчки хиротесија. У њојзи се подјељује само архијерејеки благослов и она је прост обред, којим се постављају л.уди на службу, која се не тиче свештенодјејства (П. Лебедев: Наука о богосл. прав. цркве дио 2. стр. 145.; Нов. Скр. дио 3. § 1.). (Наставиће се.)