Дабро-босански Источник

Стр- 34.

Д.-Е. ИСТОЧНИК

су како општине тако и сви члаиови поставили између себе таку узајамност и заједницу, какву у истини Христова наука препоручује и од својих вјерних посљедоватеља захтјева. Те околности изазвале су удивљен.е у ондашњих народа који су се ваљали у блату безвјерија, незнабоштва, неморала и сваке друге покварености и неваљалства, што их може само безумни, грјешни и скроз покварени човјек на земљи чинити и изводити. Видимо, што се тиче у вјери шиховог благочестија и љубави Богу и ближњему, да су Христјани у првим временима испушавали с највећом тачношћу христјанске дужности за примјер и другима. То није било по сили него искрено са усрдном оданошћу Богу; не са притворношку и обзиром на какву корист, него драговољно и с радошћу. Службу и молитве Богу сматрали су први Христјани за неизбјежиму дужност, те сваког јутра и вечера састајали су се у општа собранија а по том чинећи опет молитве и добра дјела проводили су остало вријеме. И будући да- тада због крутих и жестоких гонења, нијесу имали одре^ених храмова, гдје би се састајали и Богу молили, то су чинили у приватним и сопственим домовима, или негдје на странн изван вароши. При том састајању и сабирању Христјани су љубили један другога узајамно у знак и потврду њиховог братског савеза, и тако бавили су се у молитвама појањем на хвалу и славу Богу; и када се читало што из св. писма — Еван^еља онда је сљедовало разјашњавање, проповјед и поука од стране старјешине, која се односила на љубав Богу и ближњему, и уопште на христјански живот. Особито поштовање гајили су Христјани знаку часног крста тако да су, улазећи и излазећи, облачећи се и умивајући, сједећи, једући, устајући и лијежући, укратко започињући и свршујући сваки посао крстили се. -— Истина да се и ми данас крстимо али питање је, како? Не као што су стари исправно крстили се, него сада то неки чине из обичаја а без срдачне побожности и осјећаја; само

рука се креће а разум и мисао лута којекуда, и готово неразумијемо како се крстимо. Код старих Христјана а и данас, знак крста јест подсјећање на онога који је на крсту страдао, и на дужности христјанске. И да неби ум старих Христјана ни за један тренут залутао на страну, цртали су знак крста на својим хаљинама, по кућама, вратима, посуђу кућевном и т. д., и на ту су цијељ и остале символичне знаке стављали, као: лађу, која преставља Христову цркву да вјерне Христјане преноси у вјечни живот; рибу, која преставља животну воду; кимвал, као знак непрестане молитве и славословија; ленгер, као знак христјанске наде; вијенац, као вијенац вјечног живота; пјетла, као знак устрајне трезвености и умног развитка; пауна, који своја перја годишње промјењује, као помен на ускрснуће; пастира са овцом на рамену окружена стадом својим, као самог Спаситеља који избавља кајућег се грјешника. Празнике су Христјани светковали са свим на други начин него ми данас што чинимо. Они нијесу заузимали из раног јутра мјеста по кафанама и крчмама и другим којекаквим саблазнивим мјестима, или се одавали само нагону да својој користи тјелесној и материјалној задовоље, као што то данас многи чине, те када је вријеме и час опште молитве, они не долазе него одлазе онамо, куд их вуче страст да угоде тјелесним и ништавим жељама... Они су удаљавали се од свега што не води добродјетељи, што не одговара назначењу и позиву правог Христјанина — од свега што не упућује: љубави к Богу и ближњему. Они су се одликовали скромном и чистом побожношћу и сваким поштењем. Лажи, потвора, пријевара и др. хр^авих мана и зала није код њих бивало и дешавало се, јер им је и помисао на тако шта избрисала еванђелска ријеч: „Што си рад да ти други чини, чини и ти другоме", па су се тако слагали имајући ме^усобну љубав и слогу да није ни бивало каква повода, било каквим зађевицама; а ако би шта случајно и било