Дабро-босански Источник

Стр. 38.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Ер 3.

одузима човјеку част и поштење. Из ове чињенице пзлази и друга, да је брак нераскидљив (Мат. 19: 4—6.), и само једна једита моћ т. ј. смрт, разлучује мужа и жену. — Према овоме важнеособинебрачнесвезејесу: слободнавоља, ограничење брака на два лица разнога спола, и нераскидљивост брачне свезе. Прва брачна свеза јавља се у рају, кад је Бог створио првога човјека и дао му жену у помоћ. Писац књиге постања — Мојсеј, приповиједајући нам о створењу првих људи говори: II створи Бог човјека, мушко и женско створи их; и благослови их Бог и рече им: рађајте се и множите и напуните земљу (Књ. пост. или 1. књ. Мојс. 1: 27. 28). А на другом мјесту, казујуки о створењу жене на по се, и како је била приведена Адаму, наставља: И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је Адаму: А Адам рече: сад ето кост од мојих костију, и тијело од мојега тијела, нека јој буде име човјечица (жена), јер је узета од човјека. За то ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело (1. књ. Мојс. 2: 22—24). Овако је било у почетку свијета, у данима невпности људске. Али човјек, у лицу Адама и Еве, преступи пошље заповијед творца својега, паде, би изгнан из раја и осуђен, да у зноју лица својега рјешава свој животнп задатак; да сам његује брачну заједницу, коју је Бог оставпо, да се у потомству њезиноме јави Избавител. (1. књ. Мојс. 3: 15.) од гријеха, кога су први л>уди навукли на цио свијет. — Брачни одношај у лицу Адама п Еве, остаје још неповријеђен. Адаму и Еви, која је имала бити мати свјема живпма (1. књ. 3: 20.), даде Господ чедо (1. књ. Мојс. 4: 1.), које је пмало красити њихову брачну свезу, и ојачити њихово брачно једпнство. Радост је била родитељима велика: али та радост не потраја дуго, њу замјени велпка жалост, јер првенац Кајин уби својега брата Авел.а. — Пошљедице гријеха већ су ту и оне се брзо распростријеше. Већ у шестом кољену нарушава се брачно јединство ■—Ламех узима двије жене (1. књ. Мојс. 4: 19.). Светиња брака крњп се прекомјерним плотским тежњама, које хоће, да буду претежније од онога, впше моралнога узајамнога потпомагања и допуњавања супрушких способности. Кћери човјечије не допада]у се синовима божјима са никаквих других својстава, до ли са њихове љепоте (1. књ. Мојс. 6: 2.). Дјеца овога свпјета мисле само на зло. Грпјех преоблада на земљи. Род л.удски паде у морални трулеж. Покаја се Господ, што је створио човјека на земљи, и би му жао у срцу (1. књ. Мојс. 6: 6.) т. ј. божје је негодовање на спрам развратних л>уди достигло до највишег ступња.

Закључак, да се истријеби грјешни род човјечији, изузео }е само једну породицу породицу Нојеву. У овој породицн видимо, да се је светиња брака очувала, да се је моногамија набљудавала. Ући ћеш у ковчег ти и синови твоји и жена твоја п жене синова твојих с тобом (осам душа: 1. Петр. 3: 20; 2. Петр. 2: 5), говори Господ Ноју (1. књ. Мојс. 6: 18). И ако је савршенство и праведност Нојева нашла милост пред Богом, то очување светости брачне, имаде свој претежни дио. Ово потврђује благослов, кога је Бог дао у рају, првоме брачноме пару људи, и кога сад пошље потопа, даје опет Но1у — томе новоме оцу човјештва: Рађајте се и множите се; народите се веома на земљи и намножите се на њој (1. књ. Мојс. 9: 7.). — Овијем благословом огласила се је на ново светиња брачне свезе, ал' уједно и опомена на сва времена. — Патрпјарси, који о.у кашње шљедили, цијенили су достојанство брачнога јединства, али као да и најбогобојазљивији међу њима не могаше се још приближити оној идеји брака, која потпуио одговара достојанству људскоме. Породични живот израиљаца претрппо је многе промјене ушљед дотицаја њихова са незнабоштвом у предњој Азији и Мисиру. Историја о Л.оту указује на исте појаве, на исте гадалуке, које налазпмо међу поганицима. Но и при томе свему одржао се ипак брак у народу божјему као нормалан облик људскога зкивота, и као главни услов сваке будуће људске заједнице. А то је подржавало поштова?ве на спрам преданих заповиједи божјих, ко}е је јако утицало на савјест човјечију, и регулисало природни његов закон. Књига Левитска (3. књ. Мојс.) прпповиједа нам, како је блуд кажњен био спаљивањем (20: 14.; 21: 9.); а нечисту понуду жене ПетеФријеве одбија Јосиф од себе, и жигоше је као грдно дјело, као браколомство (1. књ. Мојс 39: 9.). — Религиозна свијест још јаче избија у ријечпма Аврамовим слуги својему: Не доводи жене сину својему између кћери овијех Хананеја (1. књ. Мојс. 24: 3.), у којима истиче Аврам првобитну идеју брака, п доказује, да није прави брак онај, који није основан на једнаким назорпма религиознога живота. Ово начело прелази и на сина му Исака (1. књ. Мојс. 28: 1. 2.). Но оно се још јаче исказује оном приликом, кад је кнез Сихем просио кћер Јаковљеву, и кад му браћа њезина одговорише: Не можемо то учинити, ни дати сестре своје за човјека необрезана, јер је то срамота нама (1. књ. Мојс. 34: 14). Исто тако и оном приликом, кад је Самсон молио родитење својо, да га ожене са једном Филистејком, и кад му отац и мати рекоше: Зар нема ђевојке међу кћерима твоје браће у свем народу моме, да идеш, да се ожениш између Филистеја необрезанијех