Дабро-босански Источник

Ер. 3.

Д.-Ђ. ИСТОЧНИК

Стр. 41.

жеља у човјеку, да непрестано живи у своме потомству; да имаде кога, који ће боговима служити мјесто љега, и који ће чувати гробове својих отаца. (2ћ1бћшап: Ећегесћ{ стр. 4.).Жена код Грка и Римљана није уживала свој прави положај, своју слободу, своје доетојанство. Она пошље смрти мужевљеве ниједобнјала свој мираз. При дпоби мужевљева имања важпла је као кћи свога мужа (ћћае 1осо). ЕБу је могао муж убити, особито за браколомство, а за остале преступе илп прекршаје, само погаље савјетовања са родбином (Тас. апп. 13 22.). Могао ју је продати и т. д. (Бап§е: Когтвсће АИ:ег1ћитег књ. 1. стр. 88 ). — Према овоме, имајући муж власт над животом и смрћу своје жене, могао је не само лако развести се шњоме, него и уступити је или продатн својему другу, који би је заискао. —• Като утички уступио је своју жену Марпију својему другу Хортензију, и геограФ Страбо, потврђујући тај Факт, придодаје, да ]е то стари обичај. —• Сам Дпцеро отјерао је своју жену Теренцију у нади, да ће му друга до-

нијети новаца, с којима ће платити дугове. Меценат, друг Августов, прославио се је са својих хиљаду брачних свеза п бракоразводних случајева. Сваки се је дан растављао са женама, а то илп због тога, што му се њезина родбина није допадала, или је била стара, или слаба п т. д. (Аљбов: Кр. Курз лекц. по цркв. праву, Петр. 1882. стр. 213. 214.). Германи су цијенили брак и одавали женн пристојно поштовање. — Код Словена пак, служио је породични живот за углед. Мужеви су љубили своје жече, а жене су им тако биле одане и внјерне, да су многе пошље смрти својих мужева од туге смрт себи задавале. Она је у опће имала великн значај у породици. Но ипак не јавља се брак код ниједнога народа на такој висини, на којој га је Господ желно видјети, нити показује таке особине, које потпуно одговарају ономе духу и љубави, коју је Бог показао при стварању брачне свезе. Тек са доласком сина божјега на земљу, добија брак прави облик п значај. (Наставиће се.)

VII. Катихетичка бесједа. 0 Богу као Творцу видимога свијета.

Вјеру]у во јединаго ЈБога Отца, Вседржишеља Творца небу и земљи. Прошле недјеље, браћо моја, чули сте бесједу о том како је Бог створио ангеле. Данас пак говорићу вам како је Бог створио овај свијет, кога ми видимо и на којем живимо. Слушајте дакле како је Бог створио овај видими свијет. Православни ! Познато ти је да у нас има једна књига, која се зове библија. Кад отвориш ту свету књигу, на првој страни, у првом редку наћи ћеш и видићеш ове ријечи: „ В начаље сошвори Вог небо и земљу и . Проникни добро у те ријечи, па ћеш увидјети велико значење тих ријечи. В начаље Свака ствар на овоме свијету има свој почетак: л^ди, звјерови, тице — све има свој почетак. И цијели овај свпјет пма свој почетак Било је вријеме кад није било ни неба, ни земље, ни човјека ни животнога, није било ништа осим само једнога Бога. Откуда је све ово произашло? Сотвори Бог Како је он све ово створио? Ми кад градимо ма шта било, тражимо материјала. Најприје тражимо земљиште, па онда зидамо кућу, а ако немамо ништа, онда и не стварамо ништа. Алп Богу није ништа нужно било. Као Свемогући Он може из ничега све створити, па тако је из ничега створио и овај видими свијет, и то са једном ријечи: „Тој. рече и биша, иовеље и создашасја".

Цијели овај видими свијет створио је Бог у шест дана. Тако ]е Господ рекао: Нека буде свјетлост, п би свјетлост. Господ је тако рекао и у једној минути, у ]едном магновењу постала је свјетлост. Но шта је такова свјетлост, извјесно не зна нико од људи. Немој, човјече, мудровати много, кажем, да је свјетлост чудно створење божије, створено на корист човјека. Кад не би свјетлозти било, шта би онда било? Све би било као глуха поноћ. А кад је Бог створио свјетлост, назвао ју је даном, а таму ноћ. Свјетлост је Бог створио у први дан. Нека буде свод посред воде, рече Свемогући и у ^едном магновењу појавп се свод или небо, које видимо, и које је прострто над нашим главама. Ово је било други дан. До овога времена све је било смијешано: вода и земља, све је било уједно. Господ рече : Нека се сабере вода што је под небом на једно мјесто, и нека се покаже сухо. Тада воде, које су покривале земљу, почеле су се сабирати на одређена им мјеста, те су отуда постала мора, рпјеке и језера, и појавило се сухо или земља, на којој ми сада живимо. Ипак та земља није била уређена. На њој није било траве, ни дрва, ни жптеља. И ово Творац рече: Нека пусти земља из себе траву, биље што носи сјеме и дрво родно, које р а 1) а р о д п о с в о ј и м в р с т а м а, и одмах се појавише разне траве, дрва, и растиња плодовита.