Дабро-босански Источник

Бр. 5.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 69.

буде с п о л. а у п л етењу к о с е, п у д ар а њ у з л а т а, п о б л а ч е н> у х а л> н н а ; н с т о у т а ј н о м с ч (I н ј е к у е 11 ц а, у ј е дн ак о е т и к р о т к о г а и т и хога д уха, ш т о ј е н р е д Б о г ом мн о г о ц ј е н о. ,Ј с р е стако н с ка д у к р аша в а ху и с ве т е ж е н е, к о ј е с е у з д а х у у Г» о г а и п о к ор а в а х у с е с в о ј п ј е м м у ж е в и м а, к а о И1 т о С а ]» а с л у ш а ш с А в р а а м а, и з в а ш е г а г о с н о д а р о м : 1; о ј е с т с в н к К е р п п о е т а л с, а к о ч п н и т е д о б ]> о, и н с б ој н т е с е п и к а к в о г а с т р а х а. Т а к о и в п мужеви живп те са својијем ж ен а м а и о р а з у м у, и п о ш т у ј т е и х к а о с л а б и ј и ж е н с к и с у д, и к а о с у н а шл> с д н ицс б л аг о д а ти жив о т а, д а с е н е с м е т у м о л и т в е в а ш е. 3. У првој посланици КоринЂанима (гл. 5. 6. Т.). — Апостолу Иавлу пала је илмеђу осталога и та дужност аноетолска у дио, да опширно развије науку о браку, о предмету тако важноме ::а царство божије, и који се тиче, не само цијелогл. друштва људскога укупно, већ п свакога појединога живота човјечијега, Он, као а н ос т о л незнабожац а, имађаше највише, да се борп против гнусних обпчмја незнабожачкнх, нарочпто, против иокварености у брачноме животу поганскога свијета. Коринт, варош у Грчкој, бијаше на гласу са богатства, са науке, али п са одвећ развратнога жнвота својега грађанства. Стога пије ни чудо. да строги закоп Христов не могаше на мах, да савлада старога Адама у тамошњој младој хрпшћанској онћпни. Истина, Гркје нознавао еамо један облик брачне свезе, моногамију (једноженство), алн он у њојзи ннје гледао строго ограннчеље своје воље и похоте, већ је држао, да је блуд п поред н>е дозвољен. Са свијем јс наравно било, да је осиоватеља ове младе хришћанске онћине, аностола Иавла, морало огорчити, кад је дознао, да се ова није отрссла старих гријеха, гадалука незнабожачкнх. — Догодио се је овдје био особити случај блуда, који ни грчким, ни римским законом ни обпчајем није био дозвољен, и којп се нпје еад еаетајао у гоме, да је неко завео туђу удату пли неудату особу, него у томе, да је некакав узео себи за жсну своју маћију, дакле стунио у брак у оиоме стенену сродства, којп се је у староме завјету сматрао крвоемјесијем (Лев. 18; 8.). — За то и иочиље аностол Иавао ову своју посланицу са овако громким ријечима: Врло се гласи да је б л у д м е I) у в а м а, и т а к а в б л у д, к а к о сс н и м с 1) у незнабошцима не чујс, д а н е к а к а, в и м а ж е п у о ч п и у. II в и с е ,ј о ш II а д и м а т е, м ј е с т о д а плаче т е, д а се извади између вас о н а ј, који је у Ч II Н II 0 Т О Д ј С Л О, II 11 р С Д а С О Т И Н II Н а м у ч е њ е т и ј е л а, д а б п с е д у х с н а с а о у д а н г о с п о д а н а ш е г а И с у с а X р н с т а.

Ниједобра хвалаваша, н е з н а т е л н д а мало квасцасвет п је с т о у к п с е л п ? очпстпте дакле стари к в а с а ц, д а б уд е т е иово т и ј е е т о. И и с а х в а м у п ос л а п и ц п, д а с е н е м н ј ешате с а б л у дн п ц а м а. А с а д в а м и п с а х, д а с е н е м и ј е ш а т е, а к о к о ј н, к о ј и с е б р а т (х р II III ћ а II II и) 3 О В С, П.ОСТаНв б Л V Д Н II К, с т а к о в и м д а н е ј с д е т е. И з в а д н т е 3 л о г а п з м е Н у с е б е (гл. 5.: ср. Гал. 5: 12.). — С в е м п ј с с л о б о д п о, а л и није све н а I,- о ]) и с т; с в е м и ј е с л о б о д н о, а л и н с ћ у, д а ш т о о в л а д а м н о м е. Т и ј е л о н н ј е з а б л у д, него з а Г о с и о д а и Г о си о д з а тијело. Н е з н а т е .1 н. д а е у т ј ел е с а в а ш а у д и X р и с т о в и ? X о ћ у л и д а к л е у з е т и уде Хрпстовс н од њ и х II а Ч II II II Т II V Д С б .1 V Д Н II Ч К С? В 0 Ж е С а4 у в а ј ! Б ј е ж п т е о д б л у д а, ј ер с в а к и грнјсх, који човјек чпии осим т ијела је; а који блуд чинп, он г р нј е ш и с в о ј е м у т п ј е л у. II л и н е з н а т е, да су тјелеса ваша црква с в. духа, к о ј и ж и в и у в а м а, к о ј е г а и м а т е о д Б о г а, п н и ј е с т е св о ј и ? Ј е р с т е к у пљ е н и с к у п о. 11 р о с л а в и т е д аклеБота у т ј е л е с и м а с в о ј и ј е м, и д у ш а м а с в ојијем, што је божпјс (гл. 6.). — Не може бпти боље и јаче истакнут духовнн карактер брака, згоднпјс избављен од грубости природе човјечије, и пренешен у СФеру нлемените воље и љубави, него што је то учинио овдје аностол Павле. Он гвоздеиом логиком доказује, да сс блуд са карактером хрпшћанским никако не нодудара, Блуд је — учи рпостол — безакоње, наеиље, злостављање својега сопственога тнјела. Блудник мрзи, срамоти и на зло унотребљује себе самога; о н ј е с в о ј м о р а л н п и м а т еријални убијца. Но не војује оп само протпв својега тијела — каже апостол — него г р нј е ш и II р о т и в с в. Д у х а, коме принада наше гнјело, п који својим иребивањем у нама, ириправља наш живот, наш дух на св. службу, ко'и као свештеиик приноси жртву у тијелу као нр кви — тијело св. духа. Ирква ј е божија, а не свештеникова. Ко дакле обесвећује гијело, чини безакоље, Пошто је апостол Иавле доказао, да хришћаиство са свпјсм осуђује п нпкако нетрпи обесвећеље брачно, ирелази па 7. главу ове своје носланице, н расиравља о аскетичком (уздржлдгвом) животу човјека. Повод овој расправи аностола Павла, дало је било једно ипсмо, које јс он ирпмио из Корннта, у коме га питаше, д а л и ј е д о з в о љ е н б р а к. Заблуда онијех, који су иисали писмо, састојала се је у томе, што су мислили, да се брачно стање не слаже са стањем хрпшћанеким, и да је безбрачност, дјсвпчанство, једино стање хрпшћанско, које је Богу по вољи. Примјетити нам је прпје свега,