Дабро-босански Источник

Бр. 7.

Д.-Б. ИСТОЧНИК.

наша, свагда за њи се молитн и уеномене ио пропиеу цркве чинити им. Овако но("гунају )|И б]>аћо неће уза.Јудна бити суза наша, коју над гробовима наши умрли пролнјемо — Ј^ог ће ес на душе њнне смиловати и у ч милост их своју нримити; а нас

ће благословити, којн умијемо нраву хрншћанску часг и љубав укалшати нашијем мртвима. Амин *) С. Давидовић свештеник.

Наше вјероиеи* (Сврш> Спријечени разннм нотешкоћама, које се изродише нри овом разматрању и иисању о нашим школскнм ирнликама, завршујемо их сво до згодније нрилике. Колико толико ради смо били њима да побудимо размншљања н у ширим круговима нашега народа, иоглавито иак у онијем личносгима, које еу иозване да руководе наш неуки парод у данашњем слободном ноложају његову, бољој срећи и љепшој будућности. Нама преостаје за сад још само то, да у неколико наномена изложимо овлје дугкпости нашнјех црквено-школекијех општина, односпо школскнјех одбо]>а у овом нитању. Ми свп до5])о знамо, да еу у новија доба врло иорасла изиекавања п])ема народној школи у ошите, и да им морамо бсзусловно са потпуном готовошћу да излазимо на сусрет. Дапас се више незахтпјева од осповне школс само опа гола пнсменост. коју до сада добнјаемо; не могу изнскивањима данашњнм да задовол.с само пусте знднне школске бсз учила н намјсштаја, као што је то до данае у иеколико поднијетп могло, нити опет учитељи без ваљане чретходне спреме евоје - без оспособљења. Ни једна ова страна данашње народне школе нс смије у нама еузбијати добру вољу н одушевљење за иашу ернску вјероисиовједну школу, јер данашњи огромни напредцн на нољу наука и знаности, данашн.п дух времена мора да повлачи и нас и пашу народну школу за собом. Данас се од нар. школе, као од оинггег образовадишта и васпиталишта захтијева, да од евакога свога иитомца створи цркви приврженика, владару ноданика, држави грађана п народу своме врсна члана, а да бп то оиа поетићи могла, мора се подићи на етепеи, еа кога ће моћи да одговара овнм захтјевнма. — Степен је тај ваљано школско уређење, које данашњи дух времена захтијева, а ово је опет дужност оиштина. Да се ваљано школеко уређење ностигне, дужноет је држава и другијех друиггвенијех уе•ганова, да ее побрину у ирвоме реду за ваљано изображење учитеља, а општинама опет, да добију такве ваљане учитељс. Јер у колико је год школа прсма животним захтјевнма морала напријед да корачи, у толико је она морала еа собом да повуче и учптеља, као чињеницу, која ће да остварује те њезине захтјеве. Школска зграда,

шједне гаколе. "гак.) чЛ школски намјештај, учила, школеке власти, уредбе, наставни планови, надзор итд., све то може бити како му драго добро н уеавршено, али без ваљана учитеља остаје свс мртво. Свима тим постепеностима доброт уређења, нс може ее дати школи упутарњег напретка, нити образовне н васпигане снаге, ако правила и установе, које ее отуд извађају, није кадар учитељ разумјети није кадар примјениги их на прилике евоје школе и задахнути их свјежином духа свога. Нато ћемо и ми са ваљаним у ч и т е л, и м а моћи најбољс одржатн наше сриске вјероиеповједне школс, јер он свакп, као такав, оличава у себн морални карактер, онште и стручно знање, вјенггину н такту своме раду, љубав нрема свом нознву, итд., једном ријечју: оличава у себи евс добро евоје школе н народа свога. На досадање наше стање у томе ногледу, ми сс у већини не можемо иотужити, всћ с но хвалом о њему говоритн. Наше српске учитељске школе у Г. Карловцу и у Сомбору дадоше нам досада за наше школе велики број збил.а гаљаних и савјеених учител>а, који н њнма и себи н у нашој средини овдје створише баш лијеиа глаеа. — Данае већ имадемо п трећи извор учитеља за нашс сриеке вјероиеповједнс школе, нашу богоеловпју у Гељеву, у којој се између осталнјсх и недагошке науке потнуно изучавају. Неколицина њезиних пи томаца, који сад всћ отррављају учитељска звања, у нашим сриским вјероисновједним школама, стекоше већ п признања у евомс позиву, а то је лијен глас нашијех босанско-херцеговачкијех синова, коме ее заиста из све душе радовати можемо. Но имамо онет с ове етране и немилил нојава у нашим онштинама, што мало држе до тога, да им учитељи у њиховом мјесту нгго дуже учнтел.ују. Уобичајено је, на жалост, годину — двијс на доста. Требало би ово особито узсти на ум, јер док год буде у нас владала та честа нромјена учитеља, дотле школа нити може напредоваги, нитн ће онет бољи учитсљи хтјеги да траже само таква са страховањем снојена н нривремеиа мјеста. Свакако је пријеко нужно, да нашс општине *) Босански мухамеданци нс једу и нс нију нри уконима својих мртви; али н онет том нрнликом свакн К« нриличну свотицу новца Фукари иодијслити, штојезаисг^ хва.1е врпјсдно.