Дабро-босански Источник

Стр. 114.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 8.

своје, хоћемо да лијежемо да се санком окријепнмо, опет молимо Бога да нам дарује ангеле хранитеље, да нас штите и мувају од лу1;авих демона — ненријатеља душај нашпх, да неби ни у сну нод упливом њиховим зло помислнли; да отклоне од нас свакн вријед, еваку бпједу н напаст, што желе да нам учине видпми наши врагови — хрђавн људп. Драга браћо! II код свију народа, свпју времена постојала је молнтва, па п код самнх незнабожаца. Овн су се опет на свој начпн молпЛп евојим лажним боговпма — идолнма. Они су самп увнђалн но својој савјести да је потребиа н нужна молптва; љнх је гонила и упућпвала љпхова унутарња спла, унутарњи њпхов закон, који почиваше у савјести њнховој, да се моле бар лажним боговима — идолпма, ако не њпма непознатом вишем бпћу — нравом Богу, Творцу свом п Промпслитељу. Али нас христјане, синове благодатпог царства божијег упутпо је наш небеснп учитељ Христос Госнод, који седи с десне стране Бога Оца да треба молнти се и паучпо како треба да се молимо иравом истинитом Богу, Оцу иебесном. Тако, Он, пред самим својим славипм вознесењем на небо, на молбу ученика својих како се треба молити, дао нам је примјер молитве изрекавши је сам на своја божанствена уста, а та молитва гласи: „Оче наш иже јееи на небесјех " И ово је молитва над молптвама, па као такву пријеко иотребно да је свакп христјанин зна. Шта впше љубазни хрпстјани, Он као Бого-човјек није просто само људе учио у пгго треба и како треба да вјерују, како пак ио науци Његовој да се владају п како се треба молити Богу, него је сам собом показао примјер извршујући сам савршено све оно, о чему је људе учно, хотећи тим да нам покаже, да п људи ако желе душу своју спасти, вјечно блаженство задобнтн, па п на земљи благочесно ножнвити могу, Његову св. науку испуњаватп и живити по њој, пошто су једне ирироде с њим. Сам се је молио у врту гетсиманском Оцу небеспом, да му ублажи горку чашу страдања, коју мораде испитп но неисмјер-

ном свом мидосрђу п човјекољубљу за нас због грнјехова наших; молио се онет прн страдању Оцу небесном да све оне, који буду у 1Бега вјеровали сједшш са собом. II кад је оставио ученнке, а узнео се к Оцу свом на небо, молио га је да пошље на ученпке Његове Духа разума, Духа премудростн, Духа страха божпјег што се заиста п испунпло. Па и иас љубезна браКо ннје оставио без утјешења. Оннасје охрабрио с ријечпма: „м о л н т е се да нс н аднете у нанаст н у т ј е шпо о б е ћ а в ш п н а м д а т п с в е о н о, ш т о б у д е м о п с к а л н у м олнтвп од Оца у и м е Њ е г о в о. (Јов. 16: 23). Ето, сад сваки од вас љубазии моји може увидити колико је пеизмјерио милосрће и љубав Сина божпјсг према нама грјешнпма. Ои нас као небеснп учитељ наставља у сваком кораку нашем; као пајвиши ирвосвештеник уиућује да се молитвом кријеппмо, а као свемогући даје снагу п важпост нашој молитви у ријечпма: „Ш т о г о д заиштете у молитв п вјерују ћ и п р и м и ћ с т е." — (Мат. 21: 22.).' Па шта видите у овгацјшјечпма, шга Спаситељ тражи од нас? Тражи вјеру п надежду у њега. Баш то и јесу силе што молитву пашу снаже; то су неувели цвијетовн, што молитву красе, то су моћи, које чине да молитва наша код Бога буде прпмљена. Дакле ако хоћемо као нравп христјани да молитва паша буде права н нскрена п зато услишана, пријеко је иотребно да стално вјерујемо у Бога и све опо, што нам је открио радп нашега спасења, да се тврдо надамо, да ће Он као свемогућан нама све потребе, које од Њега у молптви просимо подмиритн. Заиста је тако и неможе бити друкчпје љуб. христјани. Мп као слаби п немоћни неможемо самЋ- себп помоћн, па ма колико сс уиињалп, нитн има кога на земљи, на кога бп се могли обратнти да нам пружп помоћ у спасењу душе иаше и опстанка тијела нашега, па зато треба да се њему обраћамо, Њему јединоме чисто и носгојано вјерујућп свпм срцем и свом душом у Његово свезнање, у Његово свемогућ-