Дабро-босански Источник

АБРО

/1ИСТ ЗА ЦРКВЕНО-ПРОСВЈЕТНЕ ПОТРЕБЕ СРПСКО-ПРАВОСЛАВНОГ СВЕШТЕНСТВА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ.

ЏптмЈ

Број 11. и 12. (17. 18.) — Сарајево, Новембар и Децембар 1888. — Год. П.

Читаоцима пред жову годину.

Овим бројем с номоћу божијом срећно навршује Источник двије године свога јавнога живота и рада. Двије године, е то није Бог зна колико, али кад расудимо каквом трновитом и запуштеном стазом корача овај нрви и једини духовни лист у овијем крајевима, онда и сами увиђамо, да је доста поживио, а нарочито да је постигао ону свету цијељ на коју је намијењен. То нам свједоче силна одобрења и похваде са свпју страна наше миле отаџбпне, па и из других крајева српских. 0 томе нас увјерава н лијеп одзив свештенства, општина и нашег народа, којп било са нретплатом било са радовима помогоше н осигурашс. излаз ж и онстапак овога лисга. Охрабрени тим досадашњим успјехом и ностакнути од многих пријатеља нашега листа ријешисмо се да га од нове године обилато прошпрнмо, држећн се шљедећега : Први српски архијепископ, просвјетитељ и учитељ св. Сава отпочео је свој благотворнп рад у цркви и у школи. Он је подизао на све стране духовне бедеме манастире и цркве а иоред њих и школе. Од тога доба увијек су биле нркве и школе једно тпјело и једна дунта, јер учитељн били су већином моџаси или свештеници.

Но дође вријеме да ,се мораде одијелити учитељска особа од свештеничке. Потребе времена изискиваху то, јер се увећаше дужности учнтеља. Та диоба испала је некако несретно и по школу и по цркву. Даље о томе нећемо говорити, већ се зна да је почела православна српска црква и школа да осјећа неку празнину не с тога, што су учптељи постали слободни од свештеничког утнцаја, већ што се један са другим не слагаху. Слога је нотребна овим најглавнијем Факторима народним, п та слога нека се не оснива на нокорности учитељевој према свештснику или обратно већ нека је девиза: сваком своје, сваки од ове двојпце нека је свјесган своје дужности ондје, гдје се тиче заједничког интереса православне цркве п српске школе; овдје треба свСштеник и учптељ да пружеједан другом руку п да заједнички раде у народу за нанредовање нравославне вјере, српске цркве п школе. Тпм ће дати и народу и млађем нараштају лијеи примјер, па ће стећи поштовања и прпзнања. У данашњим иовољним приликама потребна нам је браћо с л о г а, јер слогом