Дабро-босански Источник

Стр. 40

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 3.

— Ако се свјештенство не умпје баш „ фнно " у друштву наћн, ја мислим да није кроз то и неваљало, као што рекох да није криво што је на ниском ступњу образовања и што је слабог материјаиног стања На иошљетву оно се не може потаманити и оборпт као стара кућа, но треба оставпт времену; јер оваке ствари требају б»ш доста времена, да се поправе. Елем, с обзиром ваљда на његово образовање, нашег свјештенства нема у црквеним општннским управама. Оно јест народни слуга, али зато не безправна чињеница. Ја га овпм не пењем на пресједничко мјесто, него желим да се и српеки свјештеник нађе у општини као савјетујући члан, које као народном законоши и приличи. Држим да ми тим поступком убијамо важност нашег свјештенства не само пред страним свијетом но н пред масом свога народа. Тим је свјештеник и сувише понижен а и сама општина губи од своје важности тим поступком, јер народ мисли: ђе законоше нема ту није по закону. Ја Јтврдим да општпна не би изгубила ништа кроз то, ако би се у њеној сједници и српски свјештеник види, који заједно са њима носи крст народног мучног живота. — Ако свјештеник данас не може много учинити својом умном. снагом може својим светим чином, кога на себи носи може тиме што је српски свјештеник. У противном случају пе чудимо се, ако који свјештеник обрне народу односно општини леђа. Треба са дружењем и са призивањем свјештешгла у свој круг доказати народу да се живи духом закона црквсног. који нас упућује да будемо људи на земљи и анђели на небесима. Данас српски се свјештеник позива у дом кад је неопходно потребан ; другом којом приликом, н. пр. кад се браћа дијеле и у случајевима томе иодобним српског евјештеника нема, као да је он неко пзвањи, као да он по дужности његовој нема нрава да буде и отац и брат. Доста жалосно и наоиако је овако мишл.ење, које се, као што се види и у дјело ириводи. Заборавља се на велику жалост да свјештеников приступ при сваком мало важном чину у српском дому, чини те тај чин буде важан п'а и освећен. Није ли тако, руку на срце, или, како се каже, прст на чело — гга одговорп. — Као да је прошло врпјеме да и сиједе власи пристуиају руци свјештеннковој — ■ наступило је доба омаловажавања свјештешшове личности па и чина. Ово омало-

важавање је од онда, од кад н најпростији странац може на збору казатн : „шта зна ваш поно он је оваки, он је онаки"; па н од онда, од кад наше учитељство ноче викати противу „поповштине", као да је и оно само сву арапску мудрост кашиком посркало; не имајући ни мало на уму да се кроз то убија углед свјештеника, те се и народ одбија не само од њега него и од цркве, па и од школе, која данас без цркве и ,,поповштине" мора изданути. Нека је част оном учитељу, па макар он бно Србин чак иза Дунава, којп каже да је недаћа народна недаћа и његова, који тако осјећа па и ради тако; нека је част свакоме кога боли народна боља и који се труди, да се боља не окрене на горе са неум'есним поступком према њој. Готово већина мисли, да свјештеник мора само оно чинити што му у требнику пише, и та већина захтјева да он то чини, па макар какови ми били према њему. — Кад се у дому што догоди, да се свјештеник треба зватн, само слуга оде по њега; па ако исти одмах не дође ту су ти одмах пребацивања и то пред својим млађим, те ннје ни чудо што је сваком, .па и школском ђетету прирасла капа за главу, кад прође испред свјештеника. Свјештенпк мора одазвати се првом позиву, ја то одобравам, јер му је то дужност, али барем треба да је зато и као што треба, ако нпшта, и оно предрусретнут. Јест; он мора н онда, кад је болестан, као и онда, кад је здрав; и онда кад је жалостан као и онда, кад је радостан, и кад може и кад не може — он мора пјевати, кад му се не пјева а кукати, кад му се не кука. То му је дужност па био гладан или жедан, био бос или го, бпо дан илн ноћ, било љето или зима — о н м о р а то му је дужност, и ја велнм; али велим и то, да се пристојно мора причекат н н аградит. Је ли тако?! Мислим да јесте, ако се хоће да одговори дужности, коју ми имамо према своме свјештенику, не само као његови парохијанп, него као православни Ср>би. ЈБуди чистих правослсвних и српскнх мисли, који мало дубл.е гледају у Србина, у његов каратер и у његове светиње; виде јасно, да је црква, школа, свештенство н учптељство четирн нераздвојна стуба, који подржав.чју жртвенпк на коме све то свијетли чисто православље, ерпска народна вјера, име, језик и обичаји ; те је, сло-