Дабро-босански Источник

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 79

Број 314. екс. 1888.

ОКРУЖНИЦА

сзему СЈтско -чт/рав. свештенству херцеговачко-захумске Еиархије.

Да би се ред у вршењу парохијалних дужности у овој Архидијецези што прије увео и остварпти дао постараће се ова административна управа: да се нужни матрикуларни протоколи набаве за све парохије ове Архидијец зе, које матрикула немају. Усљед тога налаже се свима свештенпцима, који немају матрикула, да докле исти не стигну, имају дотле водити при својим парохијама почевши од 1. Јануара 1889. „Ручне з а п и сн и ке": 1. „ 0 д крштених",у кој и ће се уводити: година, мјесец и дан рођења и крштења, име и спол ђетета, име и презиме родитеља, кума и свештеника, који је крстио и примјетити је ли дијете законито или не законито ?

2. „Од вјенчаних", у који ће се уписивати: година, мјесец и дан вјенчања, име презиме и занимање младожење, невјесте кума и њихових родител.а и најпогаље име и презиме свештеника, који је вјенчао. —■ 3. „Од умрлих", у који ће се назначити: име, презиме и занимање умрлог, године старости, година, мјесец и дан смрти, и име свештеника, који је мртваца сахранио ? Ове записнике иахко ће сваки свештеник моћи преписати, кад му протоколи стпгну. Протопрезвитери и надзирател.н имају обнародовати ову окружницу подручном свештенству и остају одговорнп за извршење овог наиога. У Мостару 10. Дец. 1888. Архимандрит и Администратор Митрополије херцеговачко-захумске Серафим Перовић.

До Покренута мисао у српско-прав. општини требињској, да се држи парастос упокојним „ктиторима и приложницима" српско-православне требињске цркве и школе — на „Сретење" ове године, остварена је. Пошље божествене летургије, речени парастос је обдржаван, на ком су чинодјејствовали: преподобни јеромонах и управител, ман. Дужи Прокопије Јанковић, и надзиратељ протопрезвитерата свештеник Саво Пјешчић. Прп свршетку параетоса изговорио је свештеник Саво Пјешчић ово неколико ријечи: Благочестиви Хрпстијанн! „Благо томе ко довнјек живи, „Имао се рашта и родити!" Ове ријечи неумрлог српског Владике, опомињу нас на вјечни живот. Огледало и знак заслуга нашег земаљског живота, јесте вјечни — загробни живот. Зато је сваком човјеку на овом привременом свијету света дужност дјелом и моиитвом заслуживати, да му се може рећи : „имао се рашта и родити" — јер ће само такови заслужити вјечно блаженство у свијету мира и иокоја. Заиста, побожна браћо, није лахко, нама грешнима бити савршенима, као што је отац наш на небесима савршен; али ријечи преблагог Христа: „Будите савршснл, као што је отац

и с. наш на небесима савршен", упућују нас у прошле дане наше православне цркве: а тамо ћемо угледати многе синове рода људског који радом и пожртвовањем заслужише да их славимо на овом мјесту до краја свијета, као што заслужише да обитавају на мјесту савршенства, у вјечној сјајности код престола правде и истине. Да је то непобитна истина — ево нас душа наша, као мјесто Божијег обитавања у нама, побуђује: да не заборавимо наше свете праоце и оце, наше свете синове Српства, којн нам оставише многе цркве и манастнре у којима се поју свете летургије на славу Богу, а на дику српског рода. Тако они заслужише вјечнн живот и показаше пут к спасењу, а зато нас данас и побуђује унутрашња сила да корачамо у животу тим путем; те се са синовл,ом љубавл,у још сјећамо скоро преминулих Срба и Српкиња, као ктитора и приложеншса наше цркве и школе: Јевстатија Дучића архим., Мелентија Перовића архим., Дпонисија Бебељића јером., Манојла Ћеловића, Паја Черовића, Вучка Брчића, Риста Параноса, Митра Дрекаловића, Јова Вучетића, Риста Кецана, Илије Провиџала, Николе Дрекаловића, Илије Караџића, Риста Дрекаловића, Лазара ИТкера, Саве Ћеловића, Вучка Томића, Илије Паликуће, Николе Ружића, Видосаве С. Черовића трговаца.