Дабро-босански Источник

Д.-Б, ИСТОЧНИК

Стр, 89

свештеника и Фарисеја. Изнајприје почели су да на Њ пакосно хуле, па је то ху.гење послије претворено у политичку кривицу. И свакако су се трудили и старали, упињући се да лукавством окаљају и окриве Исуса Хрпста. Суђење над 1Биме нити је било као суд, нити се може назватн да је био суд, који је морао бити састакљен и образован по закону ; него је био једино излпв дуготрајне пакостн и мржње. А блага сладост жртве доказивала је јавпу, паклену бесноћу онпјех, којн су Га гонили. „Кад се Исус Христос показао мсђу Јеврејима, није то више био народ, нсго само сјенка. његова: изнурен н покварен ропством. поцијепан на партаје и међусобнс јереси ; тај народ био је подлегао римском мачу, па подјармљен изгубио је своју самоуправу. Јудеја постаде прост додатак к Сирији; а Јерусалим гледаше како се по његовијем тврђавама гордо шеће императорска гарда; Пилат у име Десара управљаше Јерусалимом, а"до тад „избрани" народ божији стењао је сад под двојакијем притиском: с једне стране снлан побједник, којег јо народ мрзио због идолопоклонства; а с друге стране свештеници и књижевници, који су се упињали, да народ одржс у тнјесним везама вјерског Фанатнзма. Исус Христос оплакивао је ту несрећу народа Израињскога, на је говорио: „ Јерусалиме, Јеруса.шме, ти који убијаш пророке и засип.љеш у камен оне, који су ти послани! Колико пута шћсдох да скупим чеда твоја, као кокош гнијездо своје иод крило, и не шћеде". (Лук. 13. 34 ) Као нсисцрппмн извор љубавп према свему. људству, Господ је осјећао и показивао своју симпатију, о којој су Јеврејн впше пута имали доказа, на су га сматрали да више љуби своје СЈ-грађане него ли Римљане, па то су више пута и признавали, нарочпто кад су га умолили да излијечи болесног сотниковог слугу, онда су говорили као гато велп јеванђелиста: „А они дошавши к Исусу мол.аху га лијепо говорећп, достојан јс да му то учиннга, јер л.уби народ нага н начини нам зборннцу." (Лук. гл. 6. ст. 4—5.) Исуса Хрпста дирала је народна несрећа, па га је непрестано тјешио и блажио говорећп им и раскривајући нм други бол.и живот, а у исто доба изобличавао је и указивао на сплне богаташе и гордељпвце говорећп о потоњем суду, на којем ће се сваком суднти по дјелима његовијем, хотјевшп да тнјем путем поврати и до-

веде човјека у његово првашње стање и достојанство. Док је народу говорио о дужностима његовијем, поучавао га је у исти час и у његовој правди. Нлрод је слушао пријатно с великом жељом његову поуку и радо је погаао за Господем Исусом, јер су његове благе бесједе убјеђивлле, рука његова болне исцјелшвала, а моралом и поуком својом давао је благ и добар примјер, проповиједао је н радио добродјетељно, а та добродјетел. до његовог времена није бнла позната. Он је проповједао, препоручивао и поучавао да се међусобно и са свјема људима у л.убави живи. Па та његова доброта коју је народ узносио хвалом, а с њом и глас о чудесима, што их је Христос чинио, узбудили су и подигли протпв њега завист и пакост посљедоватеља старе богодржавине, јер су се бојали његовијех поука, а архијереји и књнжевницн оејећали су, да им се владавина колеба, јер је из темеља уздрмана; гордост Фарисејека бијаше понижена, којима и књижевници притекогае у помоћ, те се сви сагласише како ће спасчтел.а на смрт осудити. III. Ако је владање и наука Исуса Христа била крива и ако је тијем —• по Фарисејском мнењу — давао повода да га клеветају, зашто онда нпјесу радили отворено, и зашто га нијесу јавно окривилп за његова дјела ? Загато су употребили на најподлпји начин против њега: пакост, невјерство, клевету и насиље ? По јеванђелисту .1уци (гл. 20., 19—20) види се: „И гледаху главари свегатенпчки и књижевници у онај час да дигну руке на Њ, али се побојаше народа; јер, разумијеше да њима ову причу каза. Пажаху на Њега, и поелаше вребаче, који се грађаху као да су-побожнп, не би ли Га ухватпли у ријечи, да Га предаду поглаварима и судској властп." Даклен, тијем својијем лукавијем планом што су га најпрпје измислили, па по њему и злочии скројили, хтјели су да докажу, да је тај њихов поступак и осуда законита, прикривајући лукаво своју праву намјеру и жел,у — Јсдан брапитељ у скупштини „Салвадор" уппње се да докаже, да је најприје издана одлука, да га ухвате, па као доказ томе упућује на Јеванђелистс (Јов. гл. 10. с. 53—54; Мат. гл. 26. с. 4—5.); ну ни један Јеванђелпста не говори што о тој пресуди, или о каквом јавном збору, него говоре само о безаконитом