Дабро-босански Источник

Стр. 104

Д.-Б. ИСТОЧНИК

сам архијереј, који, пошто није хтјео да казни или бар укори онога, који је ударио Исуса, постао је на тај начин и он сам учасником погрде, што ју је Христу слуга нанио, изгледа као да му је изговор био, тобож, што је увријеђено његово првосвештеничко достојанство. Но у чему и у којој је ријечи у одговору Христову, што смо га горе навели, лежи та увреда ? „Ако зло рекох, докажи да је зло, ако ли добро, зашто ме бијеш?" (Јов. 23.). Нијесу могли да цзмисле начин, да то изопаче и преокрену; тужили су Исуса свакојако, а између тужител.а истицао се

особито КајаФа, па баш би он и требао да докаже кривицу, али није могао. (Никакав оптуженик није могао бити наћеран, "да сам себе окриви). Кривицу његову требали су да докажу помоћу свједока, како закон заповиједа, „да не дају слуха узалуд" (Исход 23. — 1.), и то само онда, ако оптуженпк сам затражи. С тога се даклен и тад нашло сабрање у нужди, да потражи свједока, који ће да докажу кривицу Исусову; па да видимо какви су то свјсдоци дошли, да на њега свједоче. (НаетавнНе се.)

Проповијед на Ро

Кад је оно всеблаги Бог стварао овај свијет, од свију осталих створења особито је одликовао човјека, јер га је саздао — као што нам св. писмо приповиједа -— по образу и подобију Своме, што ће рећи: створио га је света, разумна, праведна, слободне вол,е и бесамртна. Обдаривши га тим ванредним својствима, постави га господарем над цијелим видл>ивим створењем; а да би га још савршено блаженпм и сретним учинио, настани га у мјесту сваког изобил.а, сваке среће и задовољства . . . у рају! За толику милост учињену првом човјеку Адаму, није Бог ништа више од њега тражио, него да Га позна, да Га љуби и слави и да не једе плода •—- само од )едног јединцатог дрвета у рају —■ дрвета, које се звала дрветом живота! Па да се ипак први човјек превапио не би па макар из љубопитства само окусио од забрањеног : воћа, толико му је Бог милостив био, те му је у напредак већ наговјестио зле и пагубне посљедице, које ће га неминовно снаћи, ако прекрши и преступи ту божију заповијед! Сад питам вас, богољубазни моји, зар би послпје тога когод и посумњати само могао, да би праотац наш Адам толику милост, толику благост божију . . . презрео и занемарио, те за л>убав кобног и смртоносног оног плода, своју срећу, своје блаженство са губитком раја, са вјечном смрћу и тјелесном и душевном замијенио',? Но историја дрвене цркве (старозавјетне) јасно

ждество Хрпстово. 1<јкожј единаги) прегр*киштлгк, ко кса чслок-ккн кннде тсКждеше, такоже н едннагш опрлкдлшелгк, ко кса челок-кки книде итфлкдаше жизни. (Римл,. 5, 18,) нам свједочи, да је то Адам нпак учинио! јер ђаво, који је Богу самом завидио, завпдио је такођер и Адамовој срећи и блаженству, пак пун те сотонске завист није дотле мировао, док није наговорио Еву а ова опет Адама, те окусише од забрањеног воћа, преступигае божију заповијед, и тим срамним чином разгњевивши Бога изгубнше рај и насљедише вјечну смрт! Да, па пошто се од Адама и Еве као јединпх прародитеља наших породише сви народи на земл.и, то сви ти народи — као пород њихов — потонуше у мору тога праоцима стеченога гријеха, удостојише се н они те грозне казне, падоше н онп као жртве у јаднп табор вјечне смрти! Па какве су зле и љуте посљедице тога грјеха по сав род л.удски кроз хиљаде година биле, лахко је сазнати, кад се прелиста старозавјетна библија и прочитају из ње она мјеста, гђе се најцрњим потезима црта безакоње, безбоштво и многобоштво потомака Адамових! Злоба, завист, неправда, блуд, крвопролиће и други силни пороци толико су бпли овладалн тадањим свијетом, да га ни онај страшни васиљенски потоп, ни она ужасна ватра Содома н Гоморе, ни они благи управо очински савјети пророка нијесу могли од свих тих порока одвратити ! . . . У том добу једино само милосрђе божије било би кадро тако очајном стању до крајности развраћеног рода људског помоћн !