Дабро-босански Источник

Стр. 176

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Вр. 11 II 12

Али, који се недостојно причешћује тијела и крви Христове, т. ј., нечистом душом и срцем пунијем злобе, освете и омразе, тај не само да неће ггрпмити Духа светог, нсго постаје приличан Јудн издајици, и као да по други пут распиље Иеуса Христа. Првих вијекова Хришћани осјећајући важност и душеину корпст светих тајна, сваког дана недјеллтог и сваког празника прнчешћивалп су се светога тјела и крви Христове, те ушл>ед тога било је у њих, као игго се вели у књизи дјела апоетолских, једно срце и једна душа. Али, Боже мој, каква је разлнка између њих и нас! Колпко је међу нама таквијех, који га не прилишс по неколико година у заеебице; а колико ли је опст и таквијех, који са свијем и не мисле о том! То даклен Бога ради гајите у себи жељу да примите у се свету тајну причешћа па најпослије макар п један пут у години, али свакако је сваки од вас дужан то испуњавати. Тјело и крв Христова доетојнима је право љекарство за све немоћ и и боље. А ко је од нас нотпуно здрав ? И ко не би желио добити исцјељење и олакшицу ? Тијело и крв Господа нашег Иеуеа Христа јесте рана на путу у царство небесно. Него може ли се на далеко и мучни пут ићи без ране ? Тијело и крв Исуса Христа јесте внђена светпња коју нам је предао и оставио сам Исус Христос за наше освећење. Па ко не би био учесник у таквој светињн, и ко се не би њом освећивао?

Не оклијевајте даклен приступати к чашп жнвота, бесмрћа, л.убави и светиње, али прилазити јој треба са страхом божијим и вјером. А који не хтједне и за то ње ради тај не волн Исуса Христа и тај не ће примити Духа светога, па, даклен, тај не ће ући у царство небесно. То су сви начшш, којима можемо добити Духс светога, т. ј. чпстоћа срца н непокварен живот, смјерноет, пажљпво слушање гласа божијег, молитва, прегнуће или самопрегоријевање, чптање и слушање ријечи божије и причешћивање тијела и крви Христове у виду љоба квасног и вина, које свештеник по православном истичном обреду на св. летургији освети и састави па сам еебе причешћује а уз посте и правоелавнијем хришћанима по њиховој вјсри као свето причешће раздава. Сваки од овијех пачина одиста припомаже да еедобијс Дух свети, али је најбоље и најпоузданије кад се употребљавају сви заједно, јер се тад без икакве сумње може прнмити Дух свети и бити свет. Овдје треба још и то казати, да ако се који од вас удостоји примити Духа светог, па ако ли тада, ко од вас, како било пане и сасагријеши и тијем гријешан удаљи од себо Духа светог, опдар нек тај не клоне духом, и нек не мисли да је он све изгубио, него нека што прпје и усрдније припадне к Богу са покајањем и молитвама, а дух свети повратиће се и опет к њему И настанити се У њег. (Пастлвиће се).

0 суђељу па смрт Опаситоља пашег Исуса Хрпста. (Наставак.)

Сад да видимо, како су они развили ту своју паклену оптужбу: „Почеше га тужити говорећи: овога нађоемо да отпађује наш народ и да забрањује давати цесару данак, и говори де је он Христос цар." (Лука 23., 2.). Каквом лажном клеветом туже Спасптеља: да одвраћа народ да не даје данак цесару и то баш онда пошто је Христос на римском новцу показавши лик царев рекао: „Подајте цесару цесарева." Но архијереји и старци имали су само једно у виду у својем предузећу, па ништа друго нијесу тражили до ли смрт праведникову, и с тога су и прнбјегли највећој и најгаднијој лажи, како би једино задовољили своју убилачку пакост према Хрпсту Снасител.у. Ево зашто су онп то истакли,

што су шћели да узбуде у Пилату огорченост, јер се то њега као царевог замјеннка (Ргокига1;оге Саезапз) највшпе и тицало, јср је он био нарочито пуномоћник да сабира порезе, а друго „и говори да је он Христос Цар" јес.у ријечи које су управљено против римског државног госпоства, дакле ријечи бунтовничке. У том, кад тужбе Јзе на се вид политичког преступа поче и Пилат помишљати, да ће можда он и бити крив, јер „Онда уђе Пилат у судницу (ргае^огшт 1 ) и дозва Исуса и рече му : Зар си ти цар Јудејски ?"

') Нретор (ргае^огшт) звао се дом у којем су стајале судије, управитељи (епареи), и чиновници који су судили (Кљ. СЈсег. т уегг. ас1. 2 1Љг. V. с. 12., 31., 35,)