Дабро-босански Источник

Стр. 210

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 13 II 14

архијереји типик, правило црквено, и садашње обреде, у аманет од својих предака примили, и савјеспо сачували, те га се и данас држе; а не пнтај V клисаре : с м и ј е ли се, и к а д ће се започети богослужба, п у какве одежде да се обуку!

Е сад збогом, брате. Будите за сад задовољни с овнм, а до угоднијих прилика. У Сарајеву, априла 1889. Ваш у Христу брат, јереј Гаврило Бољарић вјероучитељ на гимназији.

II и т Може ли владика правити тестаменат, 0 Д Г 0 Правило 81. картагпнског 1 ) сабора наређује епископу, да тестаментално расположи са својим иметком. Анатемише епископа, који би у својој опоруци претпоставпо цркви јеретике или Јелине (незнабошце), све кад би му ти н у роду били. — Шагуна опажа да је ова каноничка наредба постала ушљед тога, што су нски епископи „в и ш е остављали родбини, него цркви т. ј. е п а р х и ј и" 2 ). Правило 14. сабора, који је држан у граду Хипу 3 .) год. 393. гласи : „Епископи и клирици не требају да постављају за нашљеднике (својега имања) који није православан" 4 ). Валсамон, тумачећи апостолско правило 38. -— које забраљује епископнма, да од црквеног пмања одузимљу и да дају сродницима — позива се на 120. повељу цара Јустинијана, која одређује казан епископима, који гријеше против тога правила, да имање њих самијех и онијехкојипримајуод ц р к в е н и х доб а р а — изузевши бнједне — пријеђе пошље смрти њихове у црквено добро 6 ). Пидалион у тумачењу правила 81. картагинског оабора 6 ), каже, да приличи епископу православноме, да подијели своје добро међу православне, а не међу јеретике и незнабошце 7 ). Из овога се види, да епископ може слободно да располаже својијем имањем, т. ј. имањем, које је својнм средствима стекао, и које

1 1 Види Милашев зборник црквених правила.

г ) СотресЛит (Јез капотзећеп Кесћ1ез стр. 122.

3 ) У Нумидији, у Африци.

*) НеЈе1е: СопсШеп^евсћк-ћ^е 2. свезак стр. 57. Види картаг. саб. пр. 22. у Милагпеву зборнику.

5 ) Нравила : Москва 1876.

6 ) У Пидалијону је то правило наведено нод бр. 86.

7 ) Епиди епископос он ортодоксос, препи ката то епангелма ту, уто на диатакси ке тин дианомин тон ипархонтон ту, и с ортодоксус тавтин дианемон ке еретикус.

а њ е: и ко може нашљедити његово имање? В 0 Р : није у црквену матпцу уведено 1 ). Само се искл.уЧ У)У од нашљедства ј е р е т и ц и и н е з н а€ о ш ц и. Ова је каноничка наредба потекла из политике црквене, да се множи број православних хришћана, и да не прелази имање православних у туђе руке; а не толико пз разлога, који наводи ПЕагуна. Погрјешно се, као што видим мисли, да све, што има епископ припада цркви. То погрјешно мпшљење апостолско правило 40., које гласи од ријечи до рнјечи овако: „Нека су тачно познате ствари епископове (ако такових има) и тачно познате Господње; да епископ пма власт, умирући, оставити своје коме хоће и како хоће, и да се под изговором црквених ствари не оштете епископове, који може бити да има жену и дјецу, или слуге. Јер је ово правично и пред Богом и пред људима, да ни црква не претрпи какву штету, кад се не знају ствари епископове, нити епископ или његови рођаци, да буду под изговором цркве подвргнути запљени иметка, или да упадну у тужбе они, који му припадају, те се подвргне злим гласовима смрт његова." Зонара тумачи то правило овако ! „То правило заповиједа епископима, који имају свој иметак, да га објаве, како се не би смијешало са црквеним, него да буде јавно, што је припадало до епископства, или што је могло пријећи на њих пошље епископства од сродника т. ј. по нашљедству, или по опоруци, или другим којим сличним начином. Јер своје имање могу оставити коме хоће, у осталом само православним х р и ш ћ а н и м а, а црквеним треба да управљају у страху божјему, и да дијелс од њега сиромасима. Ако се смијеша црквено са епископовим, може се догодити, да пошље смрти епископов^ Ј ) Ср. кгрт. саб. нр. 83.