Дабро-босански Источник

Бр. 13 и 14

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 219

Одајући у овоме Божијому храму, послије иет стотина тужиијех година доетојну славу и поштовање праху славно погинулих нашијех јунака, од светога мученика цара, до најнижег косовског војника, још се тихо помолнмо милостивом Творцу: да прими у блажени мир и поко] све хршпћанске душе, за вјсру Христову и за српску зелгљу палијех бораца на Косову пол.у; да свима опрости грнјехе од крви нроливене; да их насели у свијетла мјсста вјечне обитељи, ђе нема уздисања, болне тугс, ни плача, и док је људи и док јс Косова: к^кчна њи иа-11АТ г к 8 нарсдб Серксколгк, а,ншгк. * * X Раздавањем освећеног кољива завршио се у цркви пестол.етни спомен див-јунака. — Не можемо пропустити а да не дамо достојна израза хвале и благодарности српској општипи и црквеним туторима што су учинили све могуће, да овај спомен у цркви буде што л.епши и достојнији, а особито им је дужан народ хвалом, што су подигли и уресили онако лијеп катаФалк и подијелили народу свијеће воштанице, да у знак свијетла свршетка живота косовских бораца, запале им зубљу за покој њиховнјех великијех душа. Исто тако хвала народу на његовој свијести, што се махно свакодневне борбе за жнвот и нагрнуо у цркву, божијем олтару, да се пред њим помоли Вишњеж. АЈ. Л Нестрпјељиво се чекало вече, да се чује и види наше младо и честито друштво „Слога", које јс у спомен косовскијех јунака приреднло всчерњу свечаност. Позорнштс бијаше дупком пуно српског народа. Свечаност се отпочела хсрувиком, коју друштво складно отпјева а народ побожно слушајући, испуљаваше душу н срце узвишсном побожношћу. За тијем су текли комади по утврђену програму а на опште допадање и повлађивање публике. Неки су се комади моралп понав.љатп, и уз поновно бурно пљескање и одобравање бнше наново отпјсвани Други комадте свсчаности по ирограму пзвршио је члан друштва г. Лазар Вуковић, својим красним и значајним говором, којег доносимо овдјс у цјелини: ^Поштованн. зборе! Сваки народ на кугли земаљској, потребује нужне услове за развптак и опстанак свој. Па и дрвету, које се ве.ћ развило до своје сталне

и потпуне снаге, ако ма и један једити дио потребних му услова престане дјеловати, само постепено пропада све дотле, док сасвим не угипе, или га већ разорзана, човјек једним снажним ударом сјекире на земљу не обори ... Проклето славол.убље, или боље: неслога, заведе неколицину војвода , онијепнше се од корјена већ развијене српске царевине, те јој одузеше више услова за њезин даљи живот. Алн ова не ишчезну прнродним путем слабљења, док, већ доста и саму по себи изнурену, клети душман коначно не упропасти. Данашњи дан, показао је управо на ивицп пропасти српске царевпне онај стари српски порок, и почео бројити године рођења врло гадне искре, баш протнвног иојма оном, што сваки Србин у устима држи, о чему сваком приликом, неком привидном ватреношћу и лажним заносом говори и одушевљава се; али на жалоет, то одушев .ћење и занос његов показује само вјештпну претварања таковог назови Србина; а тај је појам: „Слога", или да боље рекнсм: једина особина Српства —• „Неслога". Данашњим даном навршило се пунијех пет вијекова, од како сунце српске слободе утону у пучину облака, српску зсмл.у покрп тамна ноћ, а њезин крал, нокори н у робл.с претворп цијели народ српски. Под тешким теретом његове владе чамио је Србин дуго времена, дршћући од страха да да му грозни тнран нс би срушио задњи ступ његовс наде, за којн се чврсто држаше, да му не би разорио његово задње уточиште — вјеру. Вјером се Србин одржао све од оног тужног дана, када нам на Косову пољу пропаде слава наша, када се златни крст на цркви Самодржи срушн. — Србпн помоћу вјере стајаше за пуних пст вијекова као тврда непомпчна стијена, на коју удараху силни валн — сталан, непоко.тебив. Па ко Србнну улијеваше наду у срце, у тој очајничкој борби за опстанак, за који се без сумњс ни један славенскн народ нија толико и тако устрајно борио као он ? Ко му говораше родољубним и очинским гласом да не клоне духом, него да стрпјељиво чека вријеме, кад ће се и његово сунце наново родити ?! Усамљени манастири, окруженн природним бедемом сачуваше Србину искру просвјете. Старцн калуђерн у самотним ћелијама својнм, трпећи радо сваку оскудицу, храњаху српску