Дабро-босански Источник

Стр. 220

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 13 и 14

књиасевност. — Мирски свегптеници извржени свакој опасности одржаше вјеру Србинову. —• А јасне гусле јаворове ? — Оне бијаху једино оруђе, на којима излијеваше Србпн болове срца свога; тужна јека њихова слијеваше се у једно са уздисајима њихове ббне душе, а убрзано играње прста на струнама, потицало је у њему пламен жарке љубави за свој потлачени народ. — Њиховом дакле помоћу сачувао јо Србин народно продање о својпм старим: које му у китњастим реченицама сложено, изнашаше живе слике његовнх јунака, — Јасним бојама сликаше му карактер њихов, а пме и обичаје му, изнесоше на видик пред другим иросвјећеним народима, и положи темељ садашњем значају његовом. Вријеме пролазаше као мутна вода, са којим се Србин упорно носаше, иза које остајаше жалосни траг поплаве, а хришћанскн свијет, замућен вјерском распром, нимало се не обазираше на кукавно стање балканског наро да. Српски народ коме име и вјера бијаше свети аманет, окрутном влашћу, драконовим законима укроћаван, волијаш© се крити по збјеговима, проводити муЧни хајдучки живот, него погазити име и вјеру својих прађедова. — Д1та више, хиљадама њих оставише најдрагоцјеније благо алем домовину — за коју су радо гинули и велике јој жртве на олтар слободе приносили ; нзмоливши код најближњег хришћанског владара нову отаџбину, иселише се, све за љубав вјере и обичаја српског. Новом господару се заклеше, да ће браннтн нови завнчај, као праву домовпну своју, што запста пред самим Бечом, у првим редовима аустријске војске и посвједочише. Слога само у слободи напредовати може, што ми сада овдје у Босни од Нзеговог Величанства Цара и Краља Фрање ЈосиФа I. у потпуној мјери п уживамо ; за што му као захвалу уједно из дубине срца од Бога пожељети можемо, да нам Га много и дуго поживп! Живио!" . . . (На говорников усклик Живио ! одазва се сва публика са громким жпвцо, а војничка капела засвира царевку и народ поустаја са сједишта, те стојећи на ногама одаде дужно поштовање Превисоком пријестолу и Владару, као израз судјеловања у говорннковој захвалп, на подареном нам наљепшем дару — слободи и

царском милосрђу. По том говорник настави даље): „Неслога је онај недостатак услова за развијање и опстанак дрвета, народа па и самог човјека; неслога је отров, који је најдубље захватио корјена у Српетву; неслога је, дакле, срество којим се најбрже до очите пропасти долази ; док на против слога је оруђе ; којим се долази до најсјајнијих успјеха у сваком предузећу; она спасава народ од извјесне пропасти, изводи најплеменитија дјела, оставља вјечиту успомену, златним словима забиљежену у историји свакога народа, ускорава напредак развијања ма којег и ма како тешког предузећа; што нам и пјесник вели : „Слогом расту и мале ствари, а неслога све поквари". * * * Кад помислимо на тегобе и оскудице с којима се друштво морало борити, на сметње и препоне, које су му стајале на путу и које је друштво морало и мора уклонити, па да зајамчи себи свој опстанак; кад узмемо у обзир да су чланови готово све сами радници, људи од заната, који су нринуђени да дурају у борби за свакодневне потребе; обазремо ли се даље на предходну спрему друштвенпјех чланова, коју су већина их врло малим, или чак и никаквим школовањем поцрпили; даље, узмемо ли у обзир краткоћу времена и скорашњн постанак друшвта : то се морамо с најљепшом похвалом изразитн о друштву и његову раду, одавајући му дужно признање са искреном жељом, да опстане п пздура, да се учврсти и ојача у њем овака жарка воља и пожртвовање, овака љубав и братски споразум, овакав сложан рад и мар и овако прегаоштво, каквпјем се друштво себи на похвалу, а српском овдашњем народу на дику и понос до данас одлнковало, јер „прегаоцу Бог помаже" а „без муке нема науке", нити „без ватре се не сакова гвожђе", па само сложно к'о што рече говор ннк: Слогом расту и мале ствари .... Дужност би нам била да истакнемо по именице и да оцијенимо по једпнице оне члановс, који су по својем програму, сами за се или у друштву с осталима истицали се на овој свечаности, — али би се онда огријешили оцјелину, ту лијепу киту узабрану пз наро дне башче, па тако дивно а у народном руху укићсну у један