Дабро-босански Источник

Бр. 15

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 235

Сваку нашу религиозну и народну светињу чувајмо и љубимо, а туђу поштујмо и уважавајмо. Завршујући ово моје пасгирско писмо са ријечнма Апостола: Бога бојте се, Цара чтите и братство возљубите, — призивам на вас и на чада ваша благослов свевишњега Бога, да вас Он свемилостпви и свемогући умудри, настави

на сваку истину, избави од свакога зла, подари вам срећу у роду, плоду и повољном здрављу. У Мостару 10. Маја 1889 год. Број 335. 1889. мЖ Ваш у Богу молитвеник смирени АЕ. и Митрополит: Серафим с, р.

Свештепик-правос* Кад су неваљала дјеца срамота својих родитеља, шта би друго била добра дјеца до понос оцу, мајци, браћи и сестрама. роду и народу. У ово неколико ријечи проговорићу, шта нама родител.има вал.а чинити, те да мање неваљале дјеце оправимо у школу, у којој се заиста неваљалству неће научити. Паметан човјек, кад науми да зида себи дом, најприје приправи земљиште томе згодно, гледа да му је на зраку а не у рупи или близу баре, па онда приправља матерпјал а затим копа темељ на коме ће дом свој зидати по, у напријед смишљеном плану. На темељ се највише пази да не би пошље попустио и цијелу зграду унакарадио или порушио. Та нико на пијеску не зида кућу ! — Бог обрадује родитеље дјететом. Томе ее они највише радују, па и сви сродници, пријатељи и знанци. — По природи дјечијој, она захтјевају помоћ т у ђ у. Та туђа помоћ не смије бити, „као.ни ееби ни своме". Та помоћ мора бити више него сам себи што би је чинио. Но ту помоћ нико тако не може дјеци указат, као њихови родител,и. Зато су родитељи нарочито позвати, ;а својој дјеци помоћи укажу, да их његују и васпитавају. Је ли да ћемо сви ово признати ; али ћемо многи слабо по ријечима радит! — По природи својој дијете је слабнје од ма које животиње кад се роди. Оно, кад би се оставило самоме себи, морало би угинути; дочим кад животиња није тако. Јагње чим се објањи, трчи под руно своје матере и тражи сису мајчину; пиле чнм измили из јајета тражи ситна зрнца пнјукајућ за матером : а дијете умије само плакат. Животиње још и зато лакше издрже борбуза опстанак, што су им и прве потребе мање, него у дјетета. Дијете се

вним родптељима. „Неваљала дјеца срамота су својих родитеља". није у стању борити за свој живот; то сви знамо, али — треба право рећи —■ слабо се за његов живот паметно заузимамо. Дакле, човјек, као савршенији створ Бога жпвог, у првом добу није у стању ни нахранити се, а камо ли се сачувати од невоља, које на њега нападају. Но зато ннје њега преблаги Творац заборавио. Он је премудро усадио у срце родитеља најљепшн цвијет: родитељску љубав. Велика је родитељска љубав; она је најчпстија! Не избацујмо је из срца, не угушимо је другим страстима, јер ће нам се осветити! — Родитељи са чистом љубављу, лебде дању ноћу над својим „придобитком", над својим ђететом,- највећим божијим даром. Колике ноћи пребдију око њега док му не измаме прве ријечи: „Мајко! Оче!?!" 0, слатке ли су ове ријечи ?! Нико им не позна сласт, као мати која може рећи: „ја сам мати", као отац који може рећи: „ја сам отац" и то кад то поносећи се, збори. Та зар има веће боље на срцу него кад престане грлити своје „злато" ?! Тешко оној мајци, која збори: „Благо теби, секо, када немаш дјеце!" које сам више пута слушо, а слушамо готово свакн час. Добри родитељи не помажу своме чеду као туђину, но више него себи, те ее то не може назват т у ђ а помоћ, него чисто као своја. У првом добу о д о ј ч е треба више помоћи, али све са напредовањем и подизањем, т е, мање и мање треба — почиње се само о себи бринути. Одојче туђе руке окупају, умију, обуку, нахранс и све што му треба ураде. Н1та еам видио добрнх мајака, које, повивши дијете, својом га руком прекрсте, метну га у бешику (у колијенку), па устану те се за њсга Богу моле. Ко је први помоћник дјетету ? — Ко други до слатка мајка ! Ко други до онај, који га је на срцу своме носио! Опа је прва и од Бога ц *