Дабро-босански Источник

Бр. 16

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 261

Бесједа на Видовдан 1889 г.

Говорио у Градачцу Васа

Сриски роде! Данас се навршује пст вјекова, пет стотина година од онога тужиог и по Србе злокобног дана — дана битке косовске, дана пропасти царства и величине српске. Па зато данас ио свима српским крајевима и одјекује ова пјесма тугованка: „Еј Косово; тужиа наша славо. Сунце српско где зађе крваво". Иа баш зато, што се данас навршпло 500. година нашег туговања, нашег робовања; баш зато данас је достојно и прилично да одамо достојну пошту и сиомен блаженим сјенима косовских јунака-мученика, који своју жарку српску крв пролише „за крст часни и слободу златну". Чинећи овај спомен косовскии борцима шта можемо данас друго, него да се овом нриликом сјетимо славе и величине српске, која бијаше за времена сдавних Немањића и све до Косова и цара Лазара ; а да с' уздахом и тешким болом у души погледамо на муке које кроз ово пет вјекова, после Косова, пропатисмо. Да би себи бол.е преставили шта смо на Косову изгубили, то прво треба да се обазремо те да видимо шта смо дотле имали; да се обазремо на оно врнјсме када јс српска држава била у најљепшем цвпјету напрстка и величине своје; када смо имали толике своје војводе и градове редом. Нај већу снагу и моћ дала је српској државн славна династија Немањића, која је српском државом владала 200 година. Од те славне породице ми смо имали много жупана, седам краљева и два цара. Та је породнца од једне мале српске жупаније створила велику сриску државу, која се је за врнјеме силнога цара српскога Душана ширила и простирала на три мора. Ту државу нијесу Немаљићи увеличали отимањем и присвајањем туђих. већ само уједињењем српских земаља. Народ српски и држава били су тада и живили у правој срећи и благостању.

С. Поповић, протојерсј. -„Еј Косово; тужна наша славо сунце српско гђе зађе крваво" (Видов-данска Химна од Ђ. Страјића На све стране подизате су цркве и манастири, школе и болннце и други благотворни заводи. Нросвјета у сриској држави напредовала јс тада н тако рећи корачала днвовским корацпма. Књижевницп и „скорописци" српски трудили су се неуморно и писали различне књиге, особито црквене, те су их ио цијелом славенском свијету разашиљали. Због радиности и трговине свуд су подизани друми и калдрме, а најживл»а трговнна вођена је са свима сусједима, особито са Мл>етцима (Венецијом) и Дубровннком. (Зато се и данас у српским пјесмама помиње „чоја вснедичка" и „брава дубровачка".) Закон силнога Душана дао је толики углед српској царевинн, да је она узвпшена и увршћена тада у државе првога реда. А Душан, био је страх и ужас непријател.има српским. Послије Душана ступи на владу његов слаби и малољетни син „нејаки" Урош. За вријеме Уроша и поред њега онако слаба и нејака, всликашп срнски почелн су се силитп н о царство отнматп, као што пјеема и вели: „Великаши с' отимљу о царсгво, Мсђу се се хоће да поморе. Злаћенима да пободу ножи, А не знаду на коме је црство". Урош није дуго владао, и када је умр'о с њиме се прекиде славна лоза Немањића. После п.ега сриски иријесто оста без владара. Зато се Срби састзну „у Призрену српском Цариграду", те Сријемско-Мачванског кнеза Лазара изберу за цара српскога. Лазар је био владар мудар н паметан, али је владао у најтежа и најмучнија времена — у времена када је српској држави загрозпла велика опастност споља и изнутра. Унутра у српској држави осилише се српски великашн, те „на комаде раздробише царство", а између себе почеше се „крвнпчки гонити"