Дабро-босански Источник

Стр. 304

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 19 и 20

Па нијесу само те двије врсте људи, који хуле св. вјеру. Имамо на велику несрећу наше свете матере цркве. Има т. ј. л.уди високорецимо-изображених богослова, који су наоружани високим богословским знањем, који умију дивне богословске бесједе изговорити, па ипак немају у срцу своме таковога духа, који из себе излијева доброту Божијих мисли, тајна н небесних ријечи, немају, дак.ае праве и истините вјере. Ови су људи, као огледало, које баш због тога, што одбија од себе зраке сунчане, не пропушта кроз себе свјетлоет и топлоту сунчеву. Није ово драги читаоче само измишљено, или нек се пма шта писати, а читаоци да имају шта читати, или нек је више мојих штампаних ријечи, не ннје тако! Погледај добро на све стране, па ћеш наћи и такијех пастира, стада хр. цркве, кеји попут Фарисеја, по сто пута се прекрсти кад улази у светп олтар; а кад је велики вход а он се пружа и ничице пада по поду, кад говори бесједе а он бира најслађе ријечи, би рекао, да му све мед и млијеко из уста тече, или да Дух св. из њега говори. Јест, таки је у храму Божијем и пред народом ! а нађи га У ДРУ ШТВ У веселијех л>уди, покрај чаше вина п слушај овђе његову краснорјсчивост, чућеш брате, што би само могао чути из уста највећег безбожника. Па имају ли такови људи истиниту вјеру у себи? Не, немају, отњуд је немају!! А јели им потребнта? Јесте те још како, јср њима су повјерење душе, да их води путем спасења, па шта впше, многима и душе непоквароне младежи!

Из свега до селе наводенога види се, да код некнх људи, нема вјере никако, а и владањс им је никаково, или да им је вјера у спољашиости изражена, а и унутрашњости су као и димњаци, кој'н с' поља могу бити окрећени а изнутра знамо какви — су дакле и једни и друди су без морала. Вјера и морал, тијесно су спојени и неразлучни су, јер без вјере нема морала и обратно. Овоме нетреба Бог-зна' каквих доказа, јер св. пиемо одсечно вели: „Ко не љуби брата, кога види, како ће љубити Бога кога не види" ! Говорити и писати о многим узроцима пропадања морала, овђе не могу, јер се још не осјећам толико умно снажан. А миелим да је јсдини и најглавнијн томеузрок: „неимање праве истините у себи вјере. А да је опет тако имамо доказа, не само наведеним ријечима св. писма већ и у историји. Бацпмо се духом у то вријеме када не бјеше Христове науке, какав је онда бпо морал ? То доба врло дивно карактерише наша нар. пјесма: „Спн мајку за мајку не прима, брат сестру за љубу узима, дјевер снаји о невјерн ради " Из овога се види, да није било могуће, да постоји морал без праве вјере. Има ли сада још кога, да рече вјера је своје прежнвила, сад нам више не треба!!" Имај свагда драги пријатељу на уму, да је вјера основ моралу, а морал опет треба да је основ сваком љуцком друштву, јер без овога је п појединцу и свима будућност хрђава. У Брчком 1889. Мих. К. Јовичић. богосдовац.

Г о Држан на параскосу косовским јуна Србе брате и Српкињо сестро! „Од онога дана чемернога, кад је- српско пропануло царство на Косову пољу јадовиту"; од онога дана кад је под ударцем оштрог мача крвожедног Азијата, пала сиједа глава српског цара, светог мученпка Лазара; од онога дана кад се круна Душанова окупала у крвп, коју проли цвијет српскпх вптезова; од онога дана кад се виђе ко је вјера, ко ли јс невјера, када Милош показа чистоћу своје душе, ископавши гроб и себи и силном господару османовог

ор. ма за вјеру и отечество погинулим. царства у сред табора крвожедних Азијата; од онога дана кад је Сптница текла мутна и крвава те носила коње п јунаке; од онога дана, кад је сваки Србин хитио на бој на Косово да на њему не остане клетва; од онога дана, па до данас, до овога часа — прохујало је пет стотнна година, бурног, тешког и у патњама ненадмашног жпвота нашега српског народа. Пет стотина тужних љета ето прође од како српски господар задњн пут прослави своје крсно име, кад су мјесто свјећа воштаннца сви-