Дабро-босански Источник

Стр. 350

Д -Б. ИСТОЧНИК

Бр. 21 и 22

Жеља ће се испунити Наших прађедова . . . Сад ти опет Србин кличе, Јер си нама мио, Бог ти дао изобиља Србине живио" ! . . . . Те сад и дуго живио нам погдавица цркве наше СераФим, живило свештенство! По свршетку здравице почели смо пјевати: „Боже живи". Тада загруваше опет топови са града. Послије кратке почивке, почнем ја пјевати: „Бранково коло" на што ми сви присутни помогоше, те чим се свршп, други

почегае многаја љета! — Послије ручка смо се разишли. — Митрополита су дочекали на Обљу (кот. Невесиње) до 40 коњаника све самије загорана, а међу њима је било и неколико Срба мухамеданаца. На сусрету га је поздравио управитељ испоставе. Г. Ворочећ. До улога, ишао му је у сусрет загорски парох и три општпнара. — То ти шаљем Срб-свештениче, да би уврстио — ако није згорег у „Источник". Фоча, Октобар 1889 Марко С. Поповић, учитељ.

Надгробна рпјеч. На погребу Срб-Ерцеговца Василије КоневиЋа протојереа

Тужни зборе! „Ко умире на ново се рађа" Срп. нар посл. Лијепе су ове ријечи, значајне су ове ријечи, које су наши стари, још од давнина исказали. Исказали су их за оне, који на земљи овде, са свог живота, право и поштено живот свој проводе, чувајући своју праотаческу вјеру и лијепу своју српску народност. Јер вјера и народност — особито у нас Срба, то је спојено т. ј. не раздијељено. То је још свети Саво Неманић спојио, те је ето до данас остало; на ком толико силније, тешкије и тиранскије петвјеконије мука. — А. ко то сачува ? Нико други до свештеник са часним крстом и путиром, а такође п наши стари, који цијењаху своје лијепе српске обичаје и то при крсним славама п другим светковинама. Одржа нам вјеру п народност слијепац, са српским гуслама, са српском пјесмом, који путујући, од цркве до цркве, од куће до куће и од мјеста до мјеста, опјеваше српске јунаке, да се и другп угледају. Као што рекох свештеник са крстом и путиром одржа нам вјеру и народнОст. Но можда ће ко од Вас примјетити и рећи: па како су то стари свештеници одржали, .кад они нису били толико са науком способни ?! Јест, да, тако је Србине брате! Они су боме били, паметни и препаметни. Они су цијенили своју вјеру, своју народност, своје име

и свој језик. При највећим тешкоћама, они су вршили своје дужности. Колико их је при грувању топова и пуцњави пушака, са крстом у руци храбрило свој народ — своју милу паству. Заиста много и премного! . . . . Колико их је посјечено и на колац натачено ? А све због вјере због народности ? . . . А ми данас шта радимо ? Не љубимо један другога, не поштујемо цркве, не уважавамо школе, свађамо се, мрзимо се, пљујемо један на другог, вичемо ти си таки ти си вакп и што ти још не знам ! — Прођимо се, јер знајмо да ће мо сви овако, као наш духовни отац, блажено упокојени протојереј Василије, позвани бити. да за своју заслугу плату примамо. Света наша православна црква учи нас: Зел\/\А еск! н к г к. зелмк> отидешк! т. ј. да смо од земље и да ћемо у њу. За то хвалимо. Господа ! Оканимо се свађе и распре, та сви смо једне мајке синови, сви треба једним духом да дишемо. Сви ћемо доћи пред судију —- Бога ! Међу нама неста Србина, неста оца Василија, али остао нам је спомен, кога ћемо се сјећати впше времена, а тај спомен је: да је био храбри борац цркве српско-православне. А ви ожалошћени утјешите се, јер сви ћемо умријети. Испред смрти не побјеже нико ; неко прије неко послије, утјешите се, јер Бог ожалошћене тјеши.