Дабро-босански Источник

Стр. 334

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 21 и 22

да је доста родити по двоје а највише по троје дјеце ? Побожноет и морал владали су у народу, па је све то чинило, да је и стање свештеничко било бол>е од садашњег, а потребе нијесу биле опет велике, као данас. Кана и „ћнта", памра црна око ње,јечерма, сукнен гуњчић, крмез шал, модре шарвале, и просте тежачке „својске" чарапе и опанци, били су свештенику све одијело, које је он по 5, 6, година без промјене могао носити, па и улијепљен ићи, није било замијерке. Највећи трошак био им је, да субашу, овог или оног дахију (злотвора), задраме и мито му, или други који уобичајен неправедан намет даду, и владику опреме, кад им са својим „кавазима" и „башама" у госте дође, но од тога се могло и умаћп, јер је било доста свештеника, који владику није никад ни видио, него ли онда, кад му је дат тај свештеничкп чин, те најпослије, ако се и давало, имало се одакле, па мирна Босна. Свештенпк данашњег времена мора битп чисто и пристојно одјевен и обучен, па тако псто и своје домаће има чнсто и пристојно држати, и своју кућу скромно уредити ; мора своју дјецу (ако их пма) преуба васпитати, мора бити родолубив, — иначе изаћи ће на глас као тврднца, себичњак и особењак, радп чега ће га људи оговарати па п презиратн; а да се опет свему томе колико толико удовољи, требаму осигурати његово стање и доходак. До сада свештенство је узимало бир по радној марви, т. ј. на вола по варићак жита, а на доста мјеста попола јечма и шенице. За вјенчање се наплаћивало по 60, 100, 150 и по 300 гроша од тробрачних; за опијело дукат, два а често пута, во, крава и коњ. За крштење добијали су по чарапе или кошуљу. Купљена је сланина, сгагруп, сир, грах и вуна; за крсно пме по 2 гроша, оку ракије, плеће и погачу; давала је свака кућа по једног или два радника свештенику преко л>ета; пароси су звати често над болеснике ради молитава и јелеосвећења: чешће пута ишли су по писанији, и то више за свој лични џеп; чнњени су им поклони и остављани завјештаји побожних Христијана; дарпвана су им црквена одјејапија, крстови, па често пута и по читав кат халлгаа; бивали су свађе радо примл.ени, гошћени, — једном ријечи, живљење им је било камо се куд боље и претежнпје од данашњег. "А како стојимо данас с тијем?

Данас парохпјанн овуда не дају бир више по воловима, него ли својевољно и ладнокрвно са љутном и гунђањем одбацују свештеншсу, и то, како и колико он оће. Бир купити, није лако. Више пута свештеник не затече старјешину код куће, а доста их и сакрпје се, а млађи опет не дају без њега, па на тај начин многе куће остају и не дадну ништа, а кад им се попште одлажу до други пут, па тако на много мјеста и заспи. По најновијој одредби од м. Јула прошле године, узимање то иде врло мучно, јер које богат, и досад је давао по 40 ока, тај сад дадне на своју главу само 20., а више му се ни искати не може. Т>е је опет у кући пристар човјек, вели, да је изашао из „работе", па да не мора ни за свештеника радити, односно бир му давати; је ли који сакат и богаљ у кући, кажу да на тога није право бир стављати ; је ли нежењен, веле, док се ожени ; ако-ли је кућа сиромашна, залуд што у њој имаду 3 и 4 мушке одрасле главе, кад се нема одкуд узети, — и» тако сад нам је наплаћивање тога најглавнијег доходка пи по „старом" ни по „новом", — дакле горе него ли до сад! — Сијено ни дрва не дају. За вјенчања и опијела годе се и ценкају, па н оно гато се уговори није ту, јер се нема при руци. Крсти се, па нема сад, очита молитва, па остане до други пут, сврши водоосвећење, па остане да домаћин плати или млађи који тутне свешгенику у руку по 4—10 новчића. Варошани бир не дају — нити за то по 1 Форинту, и противе се најновијој тариФИ изданој прошле године од Високопреч. Конзисторије, а и за остало поетоји обичај „што да" ! Из свега тога постаје збрка и прави дармар. Свештенпцп се с парохијанима завађају, а ови их опет мрзе, ако морају и оће своје да узму. Примјер тога јасан је. Је ли свештеник на парохији и немаран и пијаница, па магеар и најнеморалнији да је, ако своје повлања, ако с њима попије и поједе оно, што од кога за свршен обред узме, он је њима одмах добар и нико се не тужи на њ. Је ли свештеник најтачнији, најбољи и најревноснији, на њега народ виче и не воли га, само ако своје узима. Многи од свештеника често је нападнут од парохијана, са рпјечима: „бир ти не морам дати — нијеси га заслужпо, кад крстиш и вјенчаш, плаћа ти се, . . ми не знамо зашто се то узима" и т. д. Многи свештеника зове глобаџијом, рсузом, отимачем, џабаџијом и