Дабро-босански Источник

Бр. 23

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 355

да не би упао у срамоту иузамку ђаволу (I. Тим. III., 2, 7.; срав. Тит. I., 6—9). Са овијем ријечима свети апостол јасно с једне стране означује, какав треба да буде свештеник, а с друге опет какав не треба да буде. У првоме смислу св. апостол захтијева од свештеника, да се придржава онијех врлина и својстава, која у кругу људи дижу углед његовом светом и узвишеном звању; а у другоме смислу одвраћа га од свијех онијех порока и дјела, која му, не само као свештенику, него и као човјеку, обарају углед у свијету и добро мнијење; која се не слажу са достојанством и службом његовог свештеничког звања, и која су најпослије повод многијем неприликама, како у животу његовом, тако и онијех, којима је постављен, да их у својству свештеника служи и руководи. Осим већ наведенијех ријечи, којима ап. Павао учи Тимотија, у погледу владања и живота једнога свештеника, налазимо још да му је казао: Буди углед вијернима у ријечи, у живљењу, у л.убави, у духу, у вјери и чистоти јербо ово чинећи, спашћеш и себе самог и оне, који те слушају (I. Тим. IV., 12—16.) А ово нам већ потврђује оно, што прије рекосмо у погледу свезе учења свештеничког са његовијем живл.ењем, јер ап. Павао изриком захтијева и тражи од свештеника, да са ријечима споји и живл>ење своје, да сам ради оно, чему друге учи, да не би како изобличен био од њега самог, који говори: учећи другога, себе не учиш; проповиједајући да се не краде, крадеш; говорећи: не чини прел.убе, чиниш прелубу и т. д. (Рим. II., 21—22.), и да му уз то не би ко казао: Лзекару! излијечи се сам («Лук. IV., 23.).

Нри томе не треба заборав.вати ни то, да се у главноме на свештеника односе и ове Христа Спасител.а ријечи : Ви сте видјело свијету; не може се град сакрити кад на гористојји. (Мат. V., 14.) Но овијем ријечима Исуса Христа, свештении;и су свијеће, које се мећу на свијетњаке да свијетле свјема, или другијем ријечима да кажемо: свештеници су они чинитељи у животу л.удскоме, који су позвани, да уз ревносно проповиједање божије ријечи, уз згодно опомињање, уз мудро савјетовање, уз свагдашње потицање на добра и смишљена дјела и т. д., још и самијем примјером доброг свог живота и владања поб У^УЈУ и У п ућују Друге на добар хришћански живот, и да им у томе на углед служе, како би они, видећи њихова добра дјела, славили небесног оца (Мат. V., 16.). Св. Златоуст пак говори: „ ГГредстој ник цркве мора свјетлији бити од свакога свјетила, да би се могли свн на њега угледати и према његовом животу устројити и удесити свој живот. (Јов. Злат. на посл. I., Тим. III., бес. 10.). Кад узмемо у обзир све, што нам у овоме одношају кажу наведена мјеста из св. писма и св. отаца цркве, тад је очито, да непријекорно владање мора одликовати онога, који бира себи свештеничко звање; јер ако тога нема, он не ће никада моћи бити добар пастир, за кога је речено, да нема добродјетели, нема савршенства, које га не би морало укрншавати. Четврти најпослије предуслов за избор службе свештеничког звања јест: здрав тјелесни састав. Овај услов захтијева се ушљед важпости саме службе свештеничког звања, а за тијем и због одговорности, којој је она подложна, и што је скопчана са