Дабро-босански Источник

Бр. 24

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 381

ддроваоцима братска захвадност, и нека им својом милоети надокнади Господ Бог, а њихова часна имена забиљезкена. су у књизи дрквеној, — те ће се спомињати и онда, кад са земаљсгсе тговршине нестане садашњика, јер ко потпомаже свету богомољу чини по вољи Божијој ! За ручком је наздравио Митрополит Бзеговом Величанству Цару и краљу Францу ЈосиФу I., на које је цијело друштво као из једног грла отпјевало „многаја љета" и „живио", а тим гласима још милозвучнији тон даваше јека прангија и звонење звона. Касније је Нзегово Високопреосвештенство наздравило босанском свештенству и народу , која ријеч била је пропраћена пјевањем „многаја љета" Даље је здрављено Митрополиту, куму, гостима и свештенику Л. Ј. Опачипу као главном бринуоцу при грађењу цркве. Све наведене здравице пропраћене су пјевањем уз пуцање прангија а неке и звонењем звона. Код банкета било је и браће Срба Мухамедове вјере из Прњавора, Лишње и Турске Мравицв;, који су у цркви службу одстојали те су исту и обдарили. Ејвала им! Том приликом саме нам пред очи излазе славног и неумрлог Прерадовића ријечи: „Брат је мио које вјере био Када братски ради и поступа". Банкет бијаше довршен у 3 сата по подне, а тада тек настаде право опће весеље! У коло се уватило све што је млађе и за играње било, а гајдаш Максо надувао гајде, па лаганим прстима пребира Сремско коло, да је милина слушати. Весела млађарија из свег радосног срца подвикује да све гора и дубрава одјекује! Куд год се обазреш свугђе видиш ђе се коло окреће и снугђе чујеш гђе се пјесма разлијеже. Још

те већа милина обузима видећи сиједог Архпјепископа, како му се задовољство и благ осмијех на лицу огледа мотрећи народно весеље и играње ! Ој весеље кад си тако мило! Вољели би кад би дуље било, Ал' сумрак се већ ватати пође А са њиме час растанка дође. Заиста кратко је вријеме сваком човјеку кад се налази у радосном и веселом стању, јер ето и ми стекосмо то увјерење, па док се само обазријесмо, прође дан славе и радости као на брзи крили у неповрат. Тамна нојца која се већ спуштати на свијет почела, подсјети нас на братски растанак, који мораде бити. Необично нас расположење обузе растајући се. Та тек смо се састали и почели забављати и упознали, н већ да се на неограничено вријеме растанемо; та Бог зна кад ћемо се овако провеселити. Ријетки су оваки случајеви! Пошто је Нзегово Виеокопреосвештенство Митрополит архимандриту Опачићу предложио да се иде у Прњавор, то је одма овај предлог и усвојен био, те у 5 сати по подне крену се поворка Митрополитова пут Прњавора а у дом архнмандритов, гђе је Нзегово Високопреосвештенство до сјутра дан угошћено било. 18. септембра у понедељак отпутовао је г. Митрополит преко Дервенте за Сарајево у пратњи више свештеника и прњаворски Срба до Штивора, а ми остадосмо из свег срца желећи му сретан пут. Е тако штовани читаоче, прослависмо ми славље освећења мравичке цркве, па се са тога свечаног збора разпђосмо, а са живом жељом у срцу и души : Боже дај хиљадиле се оваке евечаности у српско-боеанског народа!!! У Прњавору новембра 1889. Ђорђе Н. Милић, мирјанин.

Допис.

Фоча, 1. Новембра 1889. Од какве је важности и значаја пјевачкоцрквено друштво, о томе не мислим говорити, него сам рад написати неколико редака о бившем српском црквеном пјевач. друштву у Фочи. Друштво се то било основало 1887. год. Основао га је вриједни србин Саво ,1. Пјешчић,

тадањи учитељ а садањи парох требињски. Хвала му ! Али због свађе између грађана, као што је то у нас Срба обичај (!) би друштво укинуто. Тако мјесто да нам дивље руже даду питоми мирис, мјесто да ее науживамо сласти, мјесто да добијемо корист то нам те процвјетале руже на један ма истрнуше, попадаше са