Дабро-босански Источник

Стр. 374

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 24

Оспм свега овог што до сад рекох има још једна огеонност, која отешчава полоасај нашега — особито мдађега — свештснства. Та околност јесте не уређење парохнја. Некн свештеници имају са свим добрс и простране парохије, а неки на против врло хрђаве Старије свештенство заузело је већином добра мјеста и оно је у нсколико према околностима снадбјевено, док млађи кубуре и трпе највећс оскудице. Шта више проговара се, да се та организација неће ни извести чак до онога времена, док стари свештеници не помру, јер вели „није право од њих одузети, па дати млађима" !! ? Дакле чекати док стари не умру!! А пада ли икоме на памет, чим ће млади до тога времена живити ? У нас се броји старо свештенство оно, које није богословију свршило, а млађе, које је богословију: бањалучку, Р е љ е в с к у, београдску и задарску слушало. Даклен нека се помисли, да има свештеника, који се броје међу старе, па су без богословнје и без икаква знања рукополагани све док су у нас у Босни грчке владике постојале. Има их по том по годинама млађијех, него ових, који се међу младе т. ј. богословце убрајају. Према томе могли би ови, који се броје међу млађе ноумирати прије од онијех старијех. Млађе свештенство не иде на то, да старом свештенству њихове парохије одузме. Не! онн то неће не дај драги Боже! Али они би ради

а и правичност захтјева, да сс те њнхове парохије мало смање и уједначе, јер није право, да један има и иреко више а други да оскудјева. Мени неће ни мало бити жао, ако некога па макар млађега намјесте и на боље мјесто, али само да је дотични заслужан и свјестан тога мјеста и чина. Тако — ако ћемо право — трсба да суде и стари свештеници, јер данас су околности таке, да се према положају мора и дово.ћно знања имати. Данас није право јачега, нити ко више плати, као што је то некада ^ивало, него право разума и знања. Парохије нијесу иашл.едство, па кад један приграби, да другоме нема ништа. За то ми и молимо Високо-пречасну конзисторију, да се организација одмах изведе и преуба једнакост и правда спроводе; јер тако ће бити мир и братска л>убав између нас. Високу земал.ску Владу пако молимо, да нам у помоћ прнтече, те да се и наше стање већ један пут за свагда уреди а ми ћемо гледати као и до сад, да се покажемо достојни те њезпне високе милости. У осталом завршићу са жељом, да ово мојих неколико ријечи нађе одзива како код народа, тако и код наше високе духовне власти а највише код високе земаљске владе. Један у име већине. У ВншЛу, 1889. К. К.

Примјер вал>а (Ријеч двије из ју Није давно да се од старе Травуније одијелих. Још нема ни два мјесеца, а срце ми за њом чезне и к њој ме вуче. Ја је волим н љубнм, мени је драга, па нек је кршевита и пуста. Мени је драга, јер Срб-Требињац свакомс је драг и мио. Он почитује другог и љуби, он је гостол.убив и љубезан; он радо странца прими а још рађе угости и .подвори. Ја је волим јер Србина рађа, који умпје својс да чува, а туђе да почнтује. Ја је волим јер кад треба: све је можно! Ту је слога и братска љубав; ту се од стотину срца једно слије, које хрли и у „ватру" и у „воду" — али за Српство! . . . . Ту се баш народна обисти-

га свештеиика. кне Херцеговине). нила: „Сложна браћа дворе граде !" II збил.а Срб-Требињци красне дворе Срнсгву зиђу, а уз дпчног неимара! У њпх се пробудила српска свијест, која пунпх пет вјекова тињаше под игом Турчина. Они добро бајају о Травуњеким жупанпма па чак се диче н са седмо-крунисаним краљевнма у негда престолном граду Травуније Требињу! Да, они се днче, а имају се чиме и дичити; јер не само да су Србп рнјечју, но и дјелом! . . . . Они увпдивши, како се напријед корача по осталим Српским мјстимг Босне-поносне и Кршне-Херцеговине у напредку за спас и