Дабро-босански Источник

Стр. 22

Б -Х. ИСТОЧНИК

Св. 1

н заслугама (не од крви) не по рођењу од чувеног оца и из славне породице (ни од воље тјелесне ни од воље мужевље ), већ за то, што су рођенп од Бога, то јест, што су крштени, добившп средством тога благодат светога Духа и што живе у послјшности закона Христова. 14. (Ст. 14). Рекавши о великој части Хрншћана, јеванђелисг казује повод и основ њезин, наиме то, што је Ријеч постала тијело то јест, што се Син Божији јавио на земљи и примио на се вид човјека, састављеног од тпјела и душе, осим гријеха, не пресгајући битн Богом. Слово је било на земљи међу л>удима до тридесет н трп и пб године, пуно благодати и истине, то јест, пуно благодатних дарова светога Духа, дарова: љубави, милосрђа и обасјавања људи видјелом нстините на"уке о Богу и спасењу рода људскога. Уједно овнје.м јеванђелист засвједочава, да је и он а и остали ученици, видјели славу Исуса Христа у такој пуноћи, у каквој је могла сјати само у јединородном Сину Бога Оца. Ту славу учсници су видјели у небројеним чудима и знацима Исуса Христа, у којима се огледала Његова власт над природом, животом и смрћу, и ђаволом, у свједочанству о 1Бему Бога Оца (на прилпку при крштењу, преображењу и прнје страдања), у Његовој необичној мудрости и светости, и најпослпје, у Његовом славном ускрснућу п узнесењу на нсбо. 15. (Ст. 15). Ради бољег убјеђења у Божество личности Исуса Хрпста, јеванђелист наводи свједочанство о Њему Претече Јована, којег су и сами Јудеји поштовали и држали као посланика Божијег. Претеча смјело и слободно свједочи о Исусу Христу, који и ако се појавио у Израхил>у с проповједањем послије његова (Претечева) проповједања, ипак је Он виши од њега, славнији и достојнпјп поштовања, јер је Он од вјечности, прнје него је постао свијет, као Бог који нема почетка. 16. (Ст. 16). У овом стпху јеванђелист говорн о плодовима рођења Сина Божијега, а уједно износи нов доказ о Његовој надмоћностн (првснсгву) над Јованом. Пзраз • „м од пуности Његово ми сви узесмо благодат за благода%у и значи то, да су од пуности Његових божествеинх, савршенстава, сви који вјерују у Христа, добили двоструке благодати.

17. (Ст. 17). Овдје се показује надмоћије Исуса Христа над Мојсијем, благодати Христове над законом Мојсијевим. Мојспје је добио закон, као млађи, и дао га другима онолико, у колико га је и еам добио; Исус Христос има Сам у себп нзвоо благодатних дарова, и Сам их раздаје по Својој властп, коме хоће. У закону су само предслике о Христу; доласком Христовим оне су се извршпле и истина се зацарила. Закон је прописивао заповпјести, које није било лахко човјеку испуњавати, и које га нијееу могле оправдати; а Исус Христос даје покајаном грсшннку благодат оправдања, освећења н посиновљсња његова у Богу.

Аиостол у Недељу ев. Пасхе. Апосто.г у Недје.љу свете Пасхе чита се пз књиге „ Дг ла Апостолска"; глаиа [,, од стиха 1.—9. Апостол .1 јеванђелист Дука одма с почетка обраћа се једном поштованом н уваженом човјеку, по имену ТеоФилу, па га подсјећа на то, што му је још прије писао, т. ј., да му је наппсао по реду шта је радио и учпо Исус Христос за вријеме својег боравка на земљи док се нпје узнио на небо; дакле, напомиње, да је он за овога пстога ТеоФпла написао своје јеванфе.ве. Но том су прва два стиха овога „Апостола", уво ], у сву књигу „Дјела Апостолских", с тога и нема у њнма какве поуке. Сама пак наука, која се у овом „Апостолу" находп, пзлаже се у стпховима од 3. до 9. Глава 1. 1. Прву сам ти књигу написао о свему, о ТеоФиле, што поче Исус тноритн и учити. 2. До дапа кадсе узнесе, ношто Духом светпјем заповједп апостолима које изабра, 3. Пред којпма и по страдању своме показа себе жива многијем п истинитијем знацима, н јавља им се четрдесет дана, н говори о царству Божпјем.