Дабро-босански Источник

Стр. 64

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 2

овим одјелцима асиви, разликује се примјетно један од другог. Док је народ у Херцеговинн отворен, искрен, пријек, поносит, одва.жан, наклоњен више идеалисању, дотде је посавл.ак мучаљивији, затворенији, скромнији, разборитији па наклоњен више реализму те мање одвазкан ; док је Херцеговац бистрији, даровитији, али живећи до скора сам за себе, немјешајући се са изображенијим свијетом, те по томе не изображенији; дотле посављак и ако тупљн, те мање даровит, мјешајући се као граничар са изобра_ женијим евијетом, куд и камо измакао је у општој изображености испред Херцеговца. Но у колико је општа изображеност у Херцеговини нижа, у толико је ступањ моралног стања виши а у Посавини. у колико општа изображеност виша у толхјко је ступањ моралног стања нижи. Општа цивилизација од сјеверних граница ове земл.е, није у народ продирала упоредо са вјерским изображењем. Вјерско изображење остајало је исто под једнаким политичким околностима по свој Босни и Херцеговини, а Посавина је на граници била изложена непосредном упливу цивилизације, а цивилизација, кад не иде упоредо са вјерским васпитавањем, вуче за собом морални пад, те отуд то и долази, да се на образ и поштење много више држи у крајевима који су неприступачнији свјетском промету, дакле затворенији цивилизацији, него у крајевима који су својим положајем изложени сваковрсном упливу са стране, — У погледу на осетл.ивост ; Херцеговац је много осетљивији од Посављака, те је у много већој мјери и осветољубиБИЈи, и његова освета много је грознија јер ју обпчно гаси крвљу! док Посављак мање осветољубив али у случајевима освете радије се служи атентатима на имање него на личност. А што се пак тиче сгупња побожности, т. ј. јачине и сталности у вјери, ту је како Херцеговац, тако и Посављак и срцем и душом одан својој прађедовској вјери. Средња пак или брдовита Босна, чини постепени прелаз од Посављака к Херцеговцу у свему, изузев једино јачину и сталност у вјери, у ком је случају много изостала пза горњих. Живећи у ријетко расијан у многобројнијим другим вјероисповјестима (на име у окр. Травничком са може бити којим сусједним котаром) народ православни нема оног поноеа на своју прађедовску вјеру, а нити оне сталпости и ја-

чине у вјери, коју ће Посављак или Херцеговац показати моћи. Живећи до скора под већим притиском, више је и трпио од обојих горњих, јер је притисак у центруму земл.е на сваки начин већи био него ли на границама, па нешто то, а нешто, што се и губио у бројној надмоћности других вјероисповјести заостао је иза друге своје браће у овом погледу. Оваковој подјели, какова је овдје учињена, не могу се потпуно међе опредјелитп, јер док се јужни дио Крајине босанске ск;оро у свему више приближује Херцеговини, дотле се сјеверни дио босанске Крајине, као и сјеверо источни дио средње Босне приближује Посавл.ацима. Од ове опште подјеле имале би се изузети све вароши по Босни и Хсрцеговини, јер се оне не могу подвести под ово опште правило, јер им је положај много погоднији био, како у погледу општег, тако исто и у погледу вјерског изображења. Те ће према овоме свакп свештеник сам, проучивши дух народа једне вароши, погодити пут, којп ће га водити успјешном вршењу његовог задатак, п то тим лакше, што су свештеници по варошима куд и камо спремнији од свештеника сеоскпх. Но и овакова подјела, какова је овдје учињена, не може бити довољна, да би се свештеник на њу потпуно ослонити могао, јер је иста учињена на основу општих потеза, а свештеник имаће у парохији, да се занима не само са општим него и са мјестним приликама народним. Свештеник ће дакле постарати се, да најприје свестрано проучи парохију, коју ће опслуживати, или коју већ опслужује, па је ли ју проучно, т. ј. је ли испитао дух народа, његову побожносг, сталност у вјери, оданост или немарноет за вјеру, његово и опште а и вјерско изображење, његов начин мишљења, његову наклоност добру или злу, т. ј. да ли његовим дјелима управља разум или страсти,висину његовогморалног стања и на послетку његову осјетл.ивост ; па је ли све тачно испитао, те и закључак створио, онда тек нек приступа својој узвишеној дужноети, проповједању — поуци вјере и морала. Излазећи на проповједаоницу свештеник треба да зна, шта је он, треба да осјећа висину свог положаја — узвишеност свог задатка, да зна да је заступник Христов, па да као такав, говори и поучава оно, што је сам Господ Исус Христос говорио п поучавао, да у слушаоцима