Дабро-босански Источник

Св. 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 68

Свештенство и проповједаље. Са особитим обзиром на вјерско изображење и општу развијеност народа у Босни и Херцеговини од Теод. Јунгића, свештеника. (Наставак.)

Проповједање је религијозно-морална поука, која нам је не само по душевни него и по тјелесни живот неопходно потребна. Вјером се стичу душевна блага, а моралношћу омогућава се душевни живот на земљи. Вјера и морал јесу двије чињенице, које се не даду раздвојити, јер је морал основ свакој вјери. 0 овим двјема чињеницама, може се о свакој понаособ говорити, па због тога и проповједи могу се подијелити на двије гране, и то на проповједи о вјери, дакле, на вјеронауку, и на проповједи о моралу, или о обдагорођавању срца и ума човјечијег. Првима се баве катихетичке поуке, а другима поуке здравог разума. Првима је задатак научити људе ономе, чему их је Господ Исус Христос учио, дакле светом јеванђелију, а другима је тај, да облагороде начин мишљења и осјећаја људских, те да тим врлине изазивају и поспјешују, а животињске страети код људи, да потискују и уништавају, Да би свештеник са успјехом проповједати могао, неопходно му је нужно прије свега, да потпуно позна човјека и његову прир о д у, па онда н а р о д, у к о м е ћ е к а о п р оповједник дјеловати. У проучавању човјека и његове природе, свештеник ће добити појам о добрим и рђавим странама људским, те ће увидити, да је човјек у стању бити и анђео а и ђаво. Проучавањем свештеник ће дознати за све слабости људске, дакле, да човјек може бити : лажљив, лаком, лукав саможив, горд, частољубив, тврдокоран, љут, непостојан, пакостан, подмукао, лицемјеран, злурад, завидљив, љен, неповјерљив, осветљив и т. д., а на против, да може бити: искрен, истинит пун самопрегоревања, благ, милостив, добрурад, сталан, одважан, раден, поверљив, отворен и т. д. Даље, дознаће и то, да све ове и врлине и мане, нису никако својина појединца него свију људи, тако, да се ни не може замислити човјек са свим манама а без и једне црте врлине, и обратно, са свима врлинама а без и једне мане. Како мане тако и врлине измјешане су код људи, и и човјек у духовном смислу није ништа друго,

него скуп разних мана и врлина, које се вјечито између себе тару, и боре о надмоћност. Даље, дознаће и то, да је срце човјечије извор свих страсти те по томе преставник свих мана људских, а да је разум, као преставник врлина, једино срество, помоћу ког се страсти људске савлађивати могу. Влада ли, дакле, са човјеком разум, онда се човјек налази на. висини свог положаја, кога му је сам његов Створитељ дао •, влада ли човјеком пак срце, онда је животињски нагон у човјеку превладао, и човјек онда није ништа друго него проста животиња, која се од осталих животиња ничим не одликује, па ни разумом, јер му је исти страстима савладан, и човјек у таком стању није ништа друго него дивља звјерка, која пи одашта не преза, ни одашта не зазире, него се са животињским нагоном бори за свој тјелесни опстанак. Упозна ли, дакле, свештеник — проповједник овако људску природу, он се онда не ће дивити нити превеликој племенитости и великодушности, а нити превеликој покварености, појединаца. Племенитост је пошљедица побједе разума над жпвотињским страстима, дакле над срцем, као што је поквареност пошљедица побједе страсти над разумом. У оба случаја извории је узрок добро или рђаво домаће васпитање. Познаје ли дакле свештеник природу човјечију у опште, онда му је нужно, да упозна околину, народ, у ком ће елово Божије да проповједа, т. ј. да проучи дух народа, његову општу изображеност, ступањ побожноети, склоност врлинама или манама, т. ј. висину његовог моралног стања и на послетку његову осетљивост, па према томе да и своје поуке, како вјерске тако и моралне, удешава. Народ Босне и Херцеговине у овом погледу скоро је — са врло малим разликама •—• сав једнак. Но и по тим малим разликама, могао би се подјелити на три одјелења, на која су разно упливисала: природни положај а и политичке околности. Та три одјелења могла би се овако означити: Посавина, средња или брдовита Босна и Херцеговина. Народ који у