Дабро-босански Источник

Стр. 130

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

Међусобан, љубезан и без притворности живот, очитује се ријечима самога Бога и учитеља свијета о ономе малом дару оне сиромашице ; то нам показује, да се не презиремо но узајамно почитујемо, јер „није нико тако силне моћи, да не треба и мале помоћи;" ту је источник међусобне и заједничке радње, наслањајући се један на другога, н олакшавајући један другоме личне па и опште тешке дане ; јер их нмамо доста, па п еувише. Зато и вели свети Апостол : „старајмо се за оно чиме бн водили на добро један другог: — — а такови је мио људима и угодан Богу а то нас дужи и закон наше свете вјере : .,да који смо јаки, слабије придржимо, а не себи да угађамо а у том не сметнути с ума и ону народну ријеч, која вели: „кусалом ме залаже, а дршком ми очи вади у оваком случају слабијем се не скидају теготе, но му се још товаре и на душу и на тјело, а све из онога : „ја хоћу славе" ! Сви знамо дивне ријечи српкиње, остарјеле Јевросиме мајке: „Бол»е ти је изгубитн главу него своју огријешнтп душу" ; па ипак, у доста случајева из дана у дан имамо прилике изрећи ову Спасител.еву опомену н имајмо на уму је !: „А ти! зашто укораваш брата свога?" — Бог је судија и онај који чита срца сва ■ чиј а" —■ Зло је, дакле и опште лично помислити, „да ја могу што и како хоћу" јер наука вјере вели : „Нс да смо вриједни, од себе помнслити што, као од себе; него је наша вредноћа од Бога". Послушајте како српски православни свештеппк говори: „Ни дрвл.е, ни камење, нн воде, ни врлети, „Ни звјерје, нн гади, ни све паклене авети ; „И мислн какву год хоћеш. још невол.у љут у _ „Ништ' не смета оном, — ко је на божијем путу". То је опробана истина на апостолима и мученицнма нојединог народа, тако и читавог човјечанства. Све незгоде и неприлике не зауставише ученике истинске вјере на путу ереће човјечанства, јер у њиховим душама дар Духа светог уроди: издржливошћу, миром, л.убави дуготрпљивости — чистом и тврдом вјером. Ми свештеници, скромни пријемници својих светих учитеља — својим заједничким радом п међусобном љубављу, доказаћемо да смо на божијем путу; јер тако и они чинпше, па и нама у аманет предадоше.

„Источник" и ако са овом годином не предузима свој почетак, али ипак налази се у почетку свога живота : његов живот и опстанак од нас зависи, а п треба да зависи, јер је то наше гласило, па и слика нагаег заједничког рада пред осталом нашом браћом иза брда и ријека наше домовине. — Он, као један међу нама, треба да је вриједан и обрађен, у границама наше могућности умне н материјалне ; —- будемо ли, дакле, и у неколико чинили њему, а преко њега и нама на корист, }» тим границама неће се ни онда на нас тужит, као гато нећемо у таком случају, имати узрока ни мп на њега се тужити. „Сваки је почетак тежак" ; — а како је свегатеников рад свет и веома користан за жнвот људски, то имамо разумијети да је и претежак рад једног нашег гласила, особито, ако буде оставл.ен на плећа свога уреднпштва, а заборавл.ен од нас самијех. Идућп заједно, олакшаћемо живот и рад свој ; само ћемо тако моћн израдити тешке задатке, који су нам као Србима п православним свештеницима, од Бога и народа Српског задани ; а то се може виђет и у овом нашем гласплу, савјетујући један другог и молећи један другог за братски разговор и потпору на нашем путу, као што и морамо чпнити. Мн се, пак уздамо, да ће нас и он око себе привијати, тражећн од нас оно гата можемо и колико можемо, разумјевајући наше свештеничко стање, могућност нашег рада и околности у којима живимо, и у којима имамо полако и смпшљено поступати, да не буде „гора задња но прва". Но привијајући се један уз другог и наслањајући се један на другог, боље ћемо се упознатп, договорити и сложити, па тако сложни и порадити, да испунимо заповјед свете цркве којој служнмо :„.... да једну мисао исповједамо" . . . Данас је баш тежак положај српско-православног свештеника, јер он хоће да издржи Србина чиста и свијетла, да му одржи карактер, и ионос, да гаочува у нади, даму предњачи у свима часовима његова живота и рада, како на дому тако и у јавном друштву. Па, да би један другом помоћи могли пружити — н е заборављајмо се! По рпјечима боговидца Мојсеја: привијаћемо срце своје око ријечи светог писма, те их казиват синовима својим ; . . .