Дабро-босански Источник

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 151

грјешника осуђивати нити праведника иохваљивати, него врлине преузносити а сујете осуђивати, без да то доводи у свезу са појединим личностима или дјелима. А идејали — узори —• који би се у проповједимг истицати имали, били би једино Христос са светитељима. Са овим би садржај једне проповједи био исцрпљен, те би само још неколико ријечи имали рећи о уводу и завршетку једне проповједи. Као год сама проповјсд, тако исто н њен почетак и завршетак требају да имају на себи општи карактер ; никакво наглашивање односећи се на личност, никакво истицање личностн, јер је то и овде неумјесно. Истицање личности, па макар и самог свештеника, који проповјед говорн, даје ироповједи приватан карактер Изрази, који се сада у проповједима врло често чују, као: љубазна браћо, љубазни моји, драги моји, осјећам се срећан, мило ми је, дужност ми је, радујем се, позивам вас, очекиваћу, молићу се Богу, и т. д. не одгова.рају ни најмање положају свсштеннчком ни иначе, а камо ли у проповједи. Свештеник у проповједи заступа самога Исуса Хрпста, те као његов заступник очннски се брине у повјереном му стаду, те онда, кад треба да као отац савјетује и поучава, никако не треба, да се спушта до ннзине на којој се његово стадо налази, те да своје стадо са ријечју „Враћо" са собом равна. То се не да опровргавати, да отац у својој породици као савјетодавчц на сваки начин више важи, него брат међу браћом, па ће на свакн начин и свештеник, који као духовни отац свој положај осјећа, више и успјешније са те висине дјеловати моћи, него кад се као брат међу брпћу спуштао буде. Умјесто тих позива, свештеник треба да узме онакове, који му више доликују, као н. нр : Благочестиви Христијани, или просто : Православни Христијани, или пак са нешто њежности: Л>убезна чеда и т. д. Истина је, да су Апостоли приликом проповједања називали своје присталице „браћом", али то су биле сасвим друге прилике. Апостоли нијесу имали овог положаја у народу, ког свештеници имају, јер док су Апостоли обраћали народ у хришћанство, дотле су свештеници чуварп готовог дјела; док су Апостолн разним народима откривали нове непознате истине, дотле свештеници данас пмају те сада већ нотпуно откривене истпне чувати

и народу их повторавати, да их не заборави и не занемари. Па док народ у оно вријеме проповједања апостолског, бијаше неприступан појму да страни човјек, који ]е тек имао да му нешто ново каже, да га нечему новом научи, може имати положај оца, и да је приступачнији био појму брата ; дотле народ данас, који оејећа положај свештенички као пастирски, сам га назива „оцем", те ће сваком приликом, кад год му се приближује, поздравом потсјетпти га на његов положај ријечима „благослови оче", па према овоме свештеник нема право, кад се са своје духовне виснне епушта, јер што је виши у духовном смислу, тим ће се и његова задаћа успјешније развијати и он ће лакше и успјешније дјеловати моћи. Осталим пак горенаведеним ријечима, свештеник истиче своју личност изнад свог задатка. Свештеник је позван да поучава народ ономе, чему га је Господ учно, те је он само слуга Слова Божијег, „изабрани сосуд" посредством кога се народ обучава јевангелским истинама, па је само посредник између Бога н људи, те као такав и Фунгира за вријеме службе у цркви. Истицањем своје личности за вријеме проповједп прави се свештеник, да је он старјегаина, глава цркве, а то није, јер је глава цркве сам Господ Исус Христос ; па то значи толико, колико да се слуга сам за госиодара издаје. Све оно, што би се на свештеникову личност односило, треба у опште у цркви избјегавати, јер народ гледа у свештенику за вријеме службе нешто више, пошто је свештеник у том времену и забавит светим радњама, па му и не долази најугодније да се из тога вјерског заноса буди баш свештеничким гласом о његовој људској природи са ријечима : радујсм ее, мило ми је, срећан сам и т. д., и то је тим мање умјесно, што се тим ријечима управо рећи и сама црква понижава, јер јој се тнме даје карактер приватне радње, којој је пословођа сам свештеннк. Хоће ли свештеник дати одушке својој радости кад види, да је црква пуна ш-божног народа, он то може и другим ријечима а да не истиче том приликом своју личност. То може испред св. цркве као засупник Христов нагласитп, да је пуна црква триумФ, — весеље св. цркве, која као добра мати своју дјецу, очекује своје нјерне синове, да их у своја објатија прими и пригрли, п да се томе радује и сам Господ