Дабро-босански Источник

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 279

2) Да-т %рви ХритЛани нијесу сви билн људи неуки, из простог еамо народа. Заиста је Еванђеље указало велико доброчинсгво тим, што је под своје покровител.ство примило ону класу људи, на коју филозофи не обратише ни најмању пажњу, и тим, што су из исте (класе) образо. вали л>уде добре, нар&вствене; но осим тога оно је у самом почетку међу ученидима својима имало и знаменитих људи, како од Јудејаца, тако и од незнабожаца, — какови бпјаху од Јудејаца : Никодим и Јосиф , од незнабожаца Дионисије Ареопагит и неки од дворјана Неронових. (Фил. 4, 22). 3) Да је небројено многатво људи свакога сталежа и узраста за само кратко вријеме не само примило Хришћанство, но и своју вјеру у њ' запечатило својим животом и смрћу. Распространење хришћанске релиђије посредством Апостола велико је дјело „ Тешко је а вели Платон, наИи Оца и внновника васионе; на ако Га и нађеш, шо Га није могуКе учиниши •иознатим за свакога. и Но усупрот тому Исус Христос даде налог својим Апостолима, да иду по свему свијету и проповиједају Еванђеље свјема народима. И овај незнатан број неуких посланика, не снабдјевен с каквом земал.ском влашћу, омражен у незнабожаца, као Јудејци, а у самих Јудејаца, као Галилејци, ученици Назарећанина, покоравају се налогу свога учитеља, и свуда му задобију присталица. задобијају не обећавањем каквијех год земаљских угодности и преимућстава. јер бијаху сиромашни и прогоњени; не силом и вјештином краснорјечивости, јер бијаху л,уди неуки, него простим, свакому појмл»ивим и слободним проповиједањем Еванђеља. И ко познајељуде, тај то мора назвати великим дјелом, што је 1) Исус распети, који је по ријечима апостола, био саолазном за Јудејце, оезумљем за незнаоожце, у самом почетку већ имао својих присталица у пријестолницама Јудејства и незнабоштва, и што су се 2) Јудејци и незнабошци, који до тада бијаху раздијел.ени један од другога релиђијом и узајамно се мрзили, согласили се у једној општој релиђији, саставили једну општу цркву и 3) што су и земал.ски Јудејац и сладострастни незнабожац, сагласно с науком Еванђеља, измијенили свој дух и свој начин живота. 1 ) *) Русо се диви, што он у образованом граду једва може наћи четир проселита (онај који нову вјеру нрима) за своју филозофију , међутим како мисионари (проиовједници) обраћају читаве крајеве.

По тому разум у распространењу Хршпћанства посредством апостола не може не признати особитог садјејства (судјеловања) Божијег, а то тим већим убјеђењем, чим јасније себи претстави све сметње, с којима се Хршпћанство на сваком кораку сусрести морало. Сметње распространењу Хришћанства бијаху како унутарашње, које су произилазиле нз одношаја нове науке к уму и срцу незнабожаца и Јудејаца стога, гато се од њих захтијевало не само напуштење пријашње релиђије и примање нове, но и савршена промјена срца и начнна живота ; тако и сжољашње стога, што су се л>уди који примаху Хришћанство извргавали опаеностима, лишавајући се не само спокојства, а за сва пожртвовања за, нову релиђију обећана им бијаше удаљена — надземна награда. Па има ли у цијелој светској историји ма каква слична примјера као што је тај, да су дванајест Галилејских рибара произвели тако благодјетелан нарарствени преображат у роду људском! Као важан доказ Божанствености хришћанске релиђије служи : а) обраћење апостола Пазла, које се из обичних узрока не да разјаснити и 6) она висока неноколебива смјелост Хришћанских исповједника и мученика, с којом су они издржали саме најужасније муке за Исуса Христа, и која је, будући сједињена с кротким споесојством духа, јавно свједочила о надземаљскс м свом пореклу, и многе обратила к вјери. 1 ) ■Зг * * И тако не бива недостатак указивања на Божанствено поријекло хришћанске релиђије узроком невјерства: иначе Хришћанство не би у броју својих исповједника имало толико просвијећених људи с дубоким и темељним знањем. Ко је проникнут љубављу к истини и жељом да с познатом истином у склад доведе свој жи' вот — ко хоће иеауниши вољу Божију , разумјеће, да је хришћанска релиђија истинита, Божанствена. (Јоан. 7, 17.) С руеког превео: Ј1. Богдановић, свештеник у Чепину.

Ј ) .Та-Бруер, сазнавајући иуноћу и силу доказа, који увјеравају о Божанствености Хришћанства, овако се изражава о њему: Ако вјера, коју ја исповиједам, није истинита, то ето ти толиких мајсторских вигова (замки )ј које је не могуће избјећи.