Дабро-босански Источник

Стр, 282

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 и 8

за евоју погрјешку, гордопт и непослушност, добити од Бога опроштај ; јер послше смрти нема покајања. Прародитељи погрјешив у рају, помрачили су свој ум, и слободну вол.у покварили ; па за то се нису могли повратити у своје првашње стање. Јер кад се нису могли сачувати од пада, онда тим теже, да су могли дати удовлетворења вјечном иравоеуђу божијем и принијети такву жртву, која би их пред Вогом оправдала. Такву жртву нису могли принијети не само први људи, него чак ни анђели: ,,Не ^одатаи ни ангели, но сллпј . Госнодтч спасе нагк". Нису могли за то, јер су и они (анђели) створења Божија, и оно, што раде, и што еу, — то су само по вољи и благодети Божијој. Ну, кад би баш ко од анђела и могао принијети такву жртву, не би се у опште задовољила правда ; јер жртва не би била принешена сагрјетившим човјеком. А друго још и за то, што, као што рекох, то дјело не би било њихово, па би и сам побједитељ, ђаво, имао пуно права лутити се на неправду и насиље. Зато је требала дакле нека друга жртва. Требало је тјело, т. ј. требало је: „да се по доено спасе подокнилгк", како би и ми (као тјелесни и духовни) били учасници те жртве; а то је тјело друго лице св. Тројице, Господ Наш Исус Христос, који и сам вели: „азт*. ес<ик загааждаАи".

Посљедице, које су послије пада постигле прародитеље, нису се могле зауставитн само на њима, већ су по природном насљеђу прешле и једнако прелазе и прелазић« вјечно на цјео род човјечански; јер као што би цјео род људски био учасник оног првашњег стања, невиног, чистог и блаженог, тако сада мора бити учасник овог злосретног насљедства. Посл.едице овог прародитељског грјеха прелазе са кољена на кољено просто као каква заразна болест као : шкрофула, туберкула, сифилис итд. што море прећи са родитеља на дјецу; јер као што вели св. писмо: „ Добро дрво добре родове рссђа, а зло дрво родове зле рађа. Не може. добро дрво родова злиуех рађалпи, ни дрво зло родова добријех рађати и (Мат. гл. 7. ст. 17—18). а и народна пословица вели : п Кад се рјека е.а извора замути мора бити сва мутна". Свето писмо вели: „вдин'клгк чЕ/\ов г кколгк гр^к кк лпртч вниде н гр , кх ол г к слирттч и тако книде сл«рт г к ко кса чмок^кки". Из овога се текста види, да је грјех, а за грјехом и смрт као осуда и посљедица због једног човјека прешла на све човјечанство, па зато се ми и зачињемо и рађамо са тим грјехом „(ге ко кк везакони\ г к зачат г к есл!К и ко Г(гкгк \ -, 1\ роди лда л^ати Л1оа . (Псалм). Милош С. Анђелковић, свршени богословац биоградске семинарије.

0 преуређењу ерпско-православног богословског сјеменпшта на Рељеву. (Свршетак.)

Још у год. 1882, 19/Х., ускоро по окупацији овијех земал.3, највишом одлуком, подигнуто је и уређено „Српско-правосл. богословско сјемениште" у Сарајеву, 1 ; а у цијели образовања *) Кашње, у год. 1884. од 3 — 15, маја, по несрећи, иренијето у Рељево, са несугласице између тадање наше црквене поглавице, и сарајевске црквене општине. Земаљска влада је ријешила да подигне поднесу зграду за сјемениште, а општина се узтезала, да јој у ту цијел, од своје стране л ступи подесно земљиште у самоме граду, близу митрополије, или наше нове цркве. Општину су плашили, као да ће „православна богос-говија о трошку владином" имати не знам каковијех онасних смјерова, шушкало се о унији, шокчењу, несрпском образовању питомаца, и томе слично; општина није шћела, да буде, божем, обмањена и осуђена, да је таковом пословању још на руку ишла. Обавештавање и наговарање тадањег митрополита, ништа

српско-православног свештенства у овој земљи. ГГо §. 5. првобитног штатута, завод се имао састојати „од 8 разреда," и т. д. Интерпретирајући (тумачећи) ријечи тога §. казали би смо> да је није користило. Митрополит изрекао је бесједу, да ће од своје стране даровати земл>иште за завод, но изван града, па ће га изгубити из вида. Најивнији су ириграбили обећање митрополитово оберучке, па се тешкали, као да је и бол»е богословију уклонути из града, а у цијели успјешнијег моралног васпитања заводних питомаца. Несугласица се изоштрила, и зграда је, великим трошком од владине стране, подигнута, у сасма „романтичној" околици . . . . Ту хумке, па уска долиница уз ријеку Босну, дом заводни на два спрата, у десно капелица, у лијево жубори поточић, с лијеве стране поточића бијеле се четири осамл>ене наставничке куће, дал>е ситногорица, . . . речју, самостан ие средњега вијека