Дабро-босански Источник

Стр. ^84

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 и 8

ваљаност новијех свештеника : у цркви, у породици, у општини, на збору и договору. 1 ) Отуда данашњим даном настају тешке сметње у са.моме заводу , као и ван завода, по напредак питомаца, (будућих свештенмка наших) непосредно, а посредно по напредак и културни разитак срп. православног народа у Босни и Херцеговини. У заводу су несавладиве сметње по успјешно опгате — научно и стручно настављање заводних питомаца. Стидно је и изнијети на јавност како многи ученици богословије ни толико предзнања немају, да могу и на најелементарнија питања одговорити, да рекнемо из земљописа: Колико страна, колико дијелова свијета, колико дијелова мора разликујемо на земл.и нашој ? Из космографије, климатологије. окејанограФије ни на најобичнија питања да добијеш каква одговора. Из њемачког језика ни писмена да познају. Из библијских приповједака ни колието у нас пријеко најлошији ђаци основнијех швола знају Из српског језика ни врсте ри]ечи да умеју разликовати. 1'1з опште, или отачаствене повјести ни појма, као о шпанскијем селима. Из појања црквеног ни божићњи тропар !!! Код такова предзнања наставник је на муци, да у богословском сјеменишту, што ли је, наставља по штици, по методи за први разред основне школе! Па таковијех питомаца било је у нас не само за првијех година, већ их је и данас ; па не само међу ванредним, но и међу редовним, у опште код онијех, који не имађаху школовање какве средње школе, или томе слично, У претпрошлој школ. години отпуштен је из сјеменшпта један питомац, ради неспособности за науку, пошто је некпјех три године провео џабе на заводном хљебу. Задужио земљу осјетно, а будућност своју упропастпо ! . . . Па, ко је доколан да прелиста пажљивије заводни извјештај од прошле године наићи ће на жалосну појаву, да је мал' не у свакој школ. години овај, Ј ) Из године у годину земаљска влада за Б. и X. у своме етечају, што га расписује на упражњених 12 питомачких (богословсвик) мјеста за богословију, тражи од просилаца да школ. свједоџбом докажу да су евршили само „барем основну школу." И уз то то: Изабрани кандидати нодвргнуће се прије него што буду примл»ени као нитомци: 1. Пријамном испиту из читања и нисања ћир и л и ц о м, и з к а т и х и з и с а и б и б л и јс к е п ов и ј е ст и; 2. Поновном лијечничком испиту. Сарајево, 21./VII. 1889. Мјесто поглавице земаљске владе, грађански доглавник : Кучера, с. р. — Види : „Сарајевски Лист," год. 1889. број 82.

или онај, да су и по више ученика „понављалн" разред, да је по један, да су по два и више ученика, отпуштена „због показане ажолутне неспособности за науку!" Сдаз у „сјемеиишту", гдје је надзор строг, гдје се мора ; да учи у одређене часове! . . И ваља још признати да се ученицима при оцјенивању из сваковрсних „обзира" својски у опште „гледа кроз прсте'% и да постоји оцјена: „једва довол.ан" . . . А дешавало се и дешава се, да по неки и сами, од своје воље, траже и добијају отпуст из завода, ради недовољне спреме своје за богословију. Жалост ! . . До душе истини у атар, ваља нам рећи, да се у сјеменишту стичу и спремнији младићи, са два и три гимназијална разреда, па их има и веома марљивих и даровитих ученика, али већ њихова несразмјерна мјешавина, превећ неједнака спрема и способност, по себи не море ићи у корист наставе. Да код таковијех несретних прилика у богословских ученика у заводу, никако није могуће сувремено образоване свештенике у народ слати, — само се собом каже. А још нас грђа жалост обузети мора, кад се обазремо, како је у томе правцу у римокатолика у овијем земљама . . . Све је дим, дим ! што је рекао слављени проповједач Тургењев. Да како; успјех једнога завода зависи у првом реду и од ваљане, стручне спреме и савјесног рада својијех наставних снага, али исто толико, пак и више, зависи од претходне спреме, зрелости и интелигенције својијех ученика. „Од пања не истеса свеца", казује вулгарно наш народ. Вјеровати је, да је окупацнјом овијех земаља настало ново доба јавног, културног живота, по српски народ у Босни и Херцеговини. Просвјета је основица сваком добру и напретку у јавном животу једнога народа. Њоме се изазива на утакмицу и њоме се сгвара будућност. И не море се порећи, да земаљска влада за Босну и Херцеговину не схваћа у томе правцу мисију своју, показујући добре воље и приносећи знатних новчаних жртава, да како унаприједи становништво у просвјети. Но њезине очи и руке не могу свугдје допријети и доспјети, па да уочи и прибиљежи све потребе народне у томе правцу, Ваља јој пружитн руку помоћн и свратити јој пажњу на најакутније потребе.